Kada bih ziveo 1000 godina...

Partibrejkersi ovih dana slave petnaest godina postojanja. Beskompromisno svirajući ono što žive, bez podilaženja publici, samim svojim postojanjem i trajanjem došli su na pozicije koje još od ranije zaslužuju. Doživeli su da budu jedan od najboljih beogradskih bendova, zauvek.

Bend je formiran 1982. godine i posle dve godine dolazi do svoje prve ploče. Odbacujući svaki način konvencionalnog funkcionisanja na muzičkom tržištu, sa paklenom energijom koju poseduje, pobunjeničkim stavom, furioznim gitarama, postaje klupska atrakcija veoma brzo.

Posle pet godina jedva objavljuju sledeći album, mada godinu dana rasprodaju sve moguće klubove po Beogradu: od Lotos bara, KST-a, Akademije, do Velike sale SKC-a... Te 1987. samo u Beogradu su održali dvanaest koncerata i to je i tada bilo neverovatno za jedan bend koji nije imao ništa osim usmene reklame prijatelja.

Sećam se jedne svirke iste godine na otvaranju Bašte KST-a, gde je publika tražita bis tako što je trčala iza bine i bukvalno izgurala bend na binu. Na četvrti ili peti pokušaj da ih vrate na binu Anton ih je ubeđivao da nema šta više da svira, daje definitivno kraj koncerta, i kao ključni argument upotrebio skok u ovoreni šaht koji se nalazi iza bine, vičući iz njega da je gotovo. Desetak sekundi kasnije izbacio je glavu iz šahta držeći u jednoj ruci poluiscepanu svesku koju je tamo našao i sa osmehom dobacio ekipi oko šahta:

Evo vam za autograme. To je zaista bio kraj koncerta. Ko normalan uzima autograme od Partibrejkersa, oni nisu zvezde, oni samo prave dobre koncerte?

Po izdavanju drugog albuma brojnost publike je rastla, ali to nije ni malo olakšalo poziciju benda, kao što nije poboljšalo ni izdavanje treće ploče, na kojoj se nalazila njihova najeksploatisanija pesma. Kreni prema meni. Partibrejkers su uvek morali da dokažu da su njihove pesme dobre, nikad im niko nije davao kredit za ono što su uradili u prošlosti, imajući svaki put izazov da se ispočetka dokazuju punom snagom. Tako je ostalo od početka, pa sve do ove zadnje ploče.

Nemajući nikoga iza sebe, isporučujući svoje pesme publici ispred sebe, Partibrejkers se petnaest godina kreću po nekoj sinusoidi, gde posle dubokog pada bend kreće ka usponu koji je po pravilu uvek veći. Radeći sve ono što bi možda druge bendove sahranilo, Cane i Anton su postali dinosaorusi beogradskog rokenrola, bez pretenzije da to budu, sačuvavši energiju pobune, ne gubeći svoj ulični beogradski imidž.

Partibrejkers nisu nikad bili neko drugi, nisu predstavljali nešto što su drugi možda želeli, dajući svima oko sebe iskrenost i to je ono što je magnetskom snagom privuklo Ijude ka njima i njihovim pesmama.

Novi album Ledeno doba je ono što su Partibrejkers proživeli prethodnih godina, beležići akumuliranu energiju koja je kao nikad do sada skladno kanalisana. Zrelost i mudrost, srce i Ijubav, energija i pobuna. Ledeno doba je definitivno najbolja ploča Partibrejkersa.

Navršava se petnaest godina benda Partibrejkers - kako ste se našli ti i Anton u tom nekom periodu?

Cane: Pa nismo se našli, upoznala nas sudbina. Vidiš, on je zadnji ušao u bend, prvo smo se nešto petljali Manzanera i ja pa onda su došli Ljuba i Anton. Non-stop smo provodili vreme zajedno, prve probe smo imali kod Manzanere u sobi.

Nismo imali kinte za more, ništa nas nije zanimalo, samo smo duvali, cirkali i svirali. Tek smo počinjali i bili smo srećni. Tako je uvek u početku.

Kada su i kako su Partibrejkers dobili ime?

Cane: Na klupi jedne letnje noći na Tašu, u razgovoru između Manzanere i mene, kao deo neke međuigre rodilo se to ime. Jedno vreme smo vežbali kod njega u stanu, odvrnuti kao pravi bend. Onda smo se spustili u kazamate SKC-a, gde smo na primer imali probe u pola osam ujutru. Bilo je puno grupa i one veće u to vreme od nas su imale bolje termine. Uzmi ono što možeš jer što se budeš više predomišljao nećeš ništa imati. Nismo mogli ništa protiv toga.

Šta si slušao od muzike kao klinac i šta te povuklo ka rokenrolu?

Bluz, Čak Beri, Stonsi, to sa pankom to se desilo. Pank je dao šansu svakome, bez obzira da li on zna da svira ili ne, da se izrazi. Pank je neposredni izraz. I onda taj bluz je mogao da se primeti u panku. Pank je kao neki ubrzani bluz.

Kao kad sam prvi put čuo Hendriksa, privukla rne je snaga svega toga, privukla me snaga muzike, da možeš da raširiš svoja krila, dabudeš slobodan ćovek, da možes nešto dostojanstveno da kažeš.

Partibrejkers su druga generacija koja je došla posle paket aražmana?

Cane: Ne, mi smo prva generacija. To je bio pokret, Paket aranžman, sve to, to je bio pokret. Beogradska alternativna scena- Svi smo bili mladi, sve je tek počinjalo. Mi smo prvi napisati pesmu s nekim tragom vremena.

Kako je nastala prva ploča i kako je došlo do nje - tada nije bilo lako doći do izdavača.

Cane: Pa, naročito nama, mi smo stalno žurili sve vreme - kad će, kad će - nama je svaki dan bio zadnji, hoću sad i hoću sve. Čoveče, mi smo čekali na ploču skoro dve godine. Izdavali smo demo snimke, probijali smo se na nekim kompilacijama i sve to, ali ono, niko nije znao za nas kao što ni sada niko ne zna za nas - Ko zna za nas? Stvarno! Mi smo počinjali da pravimo onaj put kojim će se većina bendova kretati, mi smo morali da čekićamo, da objavimo nešto. Mi smo Antonu pravili gitaru, svirao je tu svoju prvu ploču, taj prvi period, s jednom napravljenom gitarom, Manzanera je pravio pojačala. Imali smo svoj zvuk bilo je totalno drugačije. Zvučalo je kao da nismo imali mix. Sve je bilo suviše karakteristično i oštro da bi odmah prošlo. I na kraju se ispostavilo da smo snimili ploču koja je uticala na sve generacije posle - Prvi smo počeli da koristimo neke izraze u izražavanju koje će kasnije postati nezaobilazno u našem rokenrol rečniku. To je bio prenos autenticnog iskustva.

Bili smo prva ruka a nadam se da smo to i ostali. Sve je to bila reakcija na mrtvilo koje je vladalo oko nas. Prvu ploču smo izdali za Jugoton, a onda smo se prvi put razišli.

Negde '84?

Cane: Ne, rasturili smo se '85. Ne, ne, pardon... Ne, hteo sam da kažem dok Manzanera nije otišao iz benda. Kad je otišao iz benda sve se promenilo. Izgubili smo ravnotežu.

Zašto je otišao?

Cane: U principu su u grupi vladali čudni međuljudski odnosi. Stalno smo se probali između sebe. Nismo u bili iz istih ekipa, Ljuba i Manza su bili '59 godište, Anton "61, a ja "64. Osećao se veoma dobro međugeneracijski jaz. Svako je svakom pokušavao da proda žvaku, to je bio sudar starog i novog. Niko nikog nije mogao da trpi, blli smo veoma netolerntni jedan prema drugom, a u biti smo se jako voleli.

Antona sam tada upoznao, Manzaneru sam znao... Kad sam ih prvi put video... Ljuba je bio smešan onda, ličio je na Dragana Džajića, ha. Nismo se doimali kao grupa dok ne bi izašli na scenu. Mislili smo da neće dugo da traje, i nismo osećali obavezu ni prema a čemu.

Blla je interesantna ta postava, tu su bile dve gitare, nije bilo basa!

Cane: Nije bilo basa.

Manzanera bubnjevi...

Cane: Pogotovo to... Počele su da ulaze loše navike u grupu, koje su sve konstruktivno činile beznačajniin svojom neodgovornošću. Počelo je iskorišćavanje, počele su ružne stvari, gradski život, život rokenrola koji je počeo da se provlači kroz bend, Kad ti neko stalno žica pljuge, kako je to grozno. Pogotovo što niko nije mogao da nam pre organizuje posao. Tu su se već muvali neki tipovi koji bi nam činili uslugu, u stvari ništa se ne bi desilo, nastalo bi malo delo velike priče. Mi smo živeli za sve to jer nije bila povučena jasna granica između muyike i života. Hteli smo da objavimo ploču, da sviramo, da živimo od toga, da postavimo neki standard, standard odnosa, nekog novog po nama. Onda je Manzanera otišao da svira sa Toni Montanom.

Kako je došlo do saradnje sa Kojom, on vam je tada radio ton.

Cane - Mi smo radili prvi intervju sa njim, on i Manza su živeli u bloku 45 i bio je ortak sa svima nama, i svi smo voleli Šarla akrobatu, naravno. Koja je prvi koji je počeo da nas podržava, tako da je bilo logično da radi produkciju na prvoj ploči.

Ja vas se sećam iz vremena kad je krenula putanja ka toj drugoj ploči koja je očigledno etablirala poziciju Partibrejkersa na sceni. I tada su mnoge stvari postale jasnije oko vas, tu negde 86-87.

Cane: Mi smo i dalje imali publiku, sad već jednu generaciju koja stasava uz nas. Sa ove scene bendova u Jugi mnogi su bili na mojim koncertima, tako da želim da ih pozdravim ha, ha.

Uvek posle težeg perioda ide preporod. Došao je Mune, moj stari ortak, svirao je bas u Radosti Evrope. Došao je Vlada Funtek, bubnjar, a Ljuba se tu motao, u toj novoj postavi svi smo nalazili svoje mesto, on nije našao svoje mesto, izgubio je interesovanje za bend. Šteta, ja sam sa njim imao dobru saradnju, napravili smo zajedno neke sjajne stvari.

U to vreme, '86, bili smo zaboravIjeni i mrtvi kao bend. Vežbali smo kod Funteka u Zemunu i polagano smo se vraćali. Svirali smo nekako drugačije u odnosu na pre, više rok. Bilo je dobro, preporod, optimizam, konačno se dobro osećamo u svojoj koži. Počeli smo da se pojavljujemo na TV u nekim emisijama, kao vratili se Brejkersi.

Koliko se ja sećam vi ste '87 uradili dvanaest koncerata u Beogradu po klubovima - Lotos bar, SKC, KST i svi su bili rasprodati. tada ste još uvek, ja mislim, bili bez druge ploče. Znači; Partibrejkersi su nekako bili jako voljeni, bez obzira na situaciju koja nije išla na ruku bendu.

Cane: Ma da, i to kad smo imali ploču k'o da je i nismo imali, ha, ha. Mislim, u tom fazonu, kao: izdaće neki Jugodisk. Nešto što nema veze sa rokenrolom. To je neki drugi svet. Ceo život smo sa nekim drugim svetom kontaktirali, sa nekim drugim svetom u kome smo svi nekad ovakavi ili onakvi. Period snimanja druge ploče ostao mi je u lepom sećanju.

Onda dolazi period treće ploče.

Cane: Za tu ploču smo znali da ima fenomenalne stvari. To je bilo krajnje jasno. Tad je u bend došao, šesti bubnjar Igor Borojević, na Đutetov predlog. To je bila neka linija manjeg otpora, pošto, imali smo te pehove sa bubnjarima i nismo mogli da se razvijamo, non-stop smo uvežbavali stare stvari. E sad, kao, ne znam, činelu sviraš ovde. Umesto da smo svirali, mi smo pričali kako treba da sviramo. To su bile beskonačne debate. Toga grupa Partibrejkers nikad nije bila pošteđena, nikad nismo znali da izgutamo. Između nas samih odnosi su kao dve ulice u pogrešnom smeru.

A onda, na kraju zadnje probe pred studio, kada smo počeli svi da se pakujemo, Anton je krenua da svira Kreni prema meni, ja sam počeo da pevam, čovek je seo za bubnjeve... Nekad pomisliš da je sve tako lako, kad se desi.

Đile Marković je imao grafiku na omotu. Hajde da pomenemo, to su tvoji drugari sa Akademije. koliko se ja sećam, ti si konstantno visio na Akademiji.

Cane: Da, ja sam uvek visio na Akademiji, ali to mi nije čak ni bio prijatelj sa Akademije. Ja sam sa Điletom Markovićem svirao u Radničkoj Kontroli, Đile je jedan od ključnih ljudi, bar kod mene. Anton je sa njim imao grupu Plaćenici.

Što se tiče grafike Đileta Markovića, ta grafika je pogrešno postavljena. Ono što je belo treba da je crno. Kao što se izgubio naziv za drugu ploču, Da, a tip koji je to radio je na kraju rekao: ,,Ma daj, bre, koji će vam to kurac?" Ha, ha!

Taj period treće ploče je veoma značajan za bend.

Cane: Imali smo menadžera, svirali sa ovima i onima, dobijali dobre honorare, razbijali smo. Nikad nismo hteli da nas neko prevari, da zarađuje na našem radu, uvek je prema tome postojao otpor. Imali smo neku lovu, počelo se normalno živeti. Dovoljno para da ne štediš, a uvek premalo da imaš. To je previše brz period bio, tu su neke stvari počele otvoreno da se rade, da ne kažem šta. Od nastanka benda nas prati loša reputacija zbog nekih priča - bile one istinite iii ne - znaš, Ijudi pričaju. I onda su počele da se dešavaju stvari, kako smo besni, i ništa nismo mogli da sakrijemo. Počeli smo da se iživljavamo na sebi i drugima.

Tu je Mune podneo najveći teret, bio je šef benda. Odnosi u bendu su bili očajni, jedini je on mogao da nas okupi. Ako se ne snađeš... patiš. Kod mene i kod Antona ostaje ko će da uspe.

Tu se Mune pokazao kao punopravan član, bio je čovek koji je bukvalno nosio ceo bend. Tako je uvek ispadalo. Neko bi besciljno da luta, a neko bi da ističe suštinu. Kako to uskladiti kad se to ne vidi isto, mislim, oseća se sve, ali... Onda se izvitoperuju stvari, dolazi do eksponiranja moći, teških reči, gadnih momenata pred Ijudima, pokušavaš kao, okej sam, okej sam i onda počnu da ti se dešavaju sranja koja ti ne možeš da kontrolišeš.

Srce i energija:

Cane: To je vreme velikog spida. Da, i opasna svirka. Znaš to je vreme besa, taj prelaz, to je ono život u vrelom loncu. Svirka se dešava, tako da moraš da donosiš odluke. Razmišljajući suviše intuitivno, da odabereš, naravno,sve ti to sam platiš. Ja ne volim kad neko beži od odgovornosti, nije fer.

I tako, ušli smo u naš kombi i krenuli smo da sviramo, sviramo i sviramo. Nismo držali probe, preskakali smo periode sazrevanja, sve nas je drugo zanimalo osim benda. Počeli smo da se otuđujemo od sebe.

Početkom rata došlo je do možda najdublje krize u bendu, '91-92 godine?

Cane: Počeo je rat. Opet smo bili na raskrsnici. Nismo znali šta nas čeka u budućnosti. Uvukla se zebnja, nismo mogli ni zajedno, ni odvojeno. Dode ti pitanje: kuda dalje sa dvadeset sedam godina? Svako je svakom postao slaba garancija. Promenili smo bubnjara, sa nama je svirao Borko. Život nas je opet digao u neizvesnost, uselilo se ludilo. Opet smo bili na početku i pored svih nekih uspeha. Nismo znali šta dalje, period stagnacije i pada je počeo. S Borkom smo objavili živu kasetu Zabava još traje.

Počeli smo da se opterećujemo, počeli smo da pokazujemo elementarno, međusobno, nestrpljenje. Trpeli su Ijudi okolo, bila je borba oko konstruktivnosti, dekonstruktivnosti, večna borba a to sve može krajnje lako - sednu Ijudi pa se dogovore. Ja sam tvrdoglav kao i moj partner. Ali ja nisam nikad popuštao. Ne kažem da on ne veruje on je klasičan muzičar, koji razbija gitaru a ja sam srećko koji peva svoje pesme Nikad se ne zna čija majka crnu vunu prede, nikad se ne zna u priči jer uvek kad misliš da je kraj - ono opet neki novi početak. Stalno. Jer sad je već to vreme kad tebe interesuje nešto drugo kad počinju da se dešavaju neki sudbonosni preobražaji, naročito na ernocinalnom planu. Jer kroz celu ovu priču ide naš privatan život koji je bio isto takav kao i svirka,

Život se pokazuje u svojoj stvarnoj oporosti. A mi nismo imali ni jednu stvar, ni ugovor, ništa. Uvek je bilo samo pitanje vremena kad će da počne gomila lošeg koja sledi posle svakog pogrešnog poteza. Pokazalo se da mora još nešto drugo da se zna, komunikacija sa ljudima, negovanje duha, nepotiranje božanskog u sebi, kretanje ka nekim novim stvarima, i onda,znaš, rat je, i onda smo upali u totalno crnilo.

To je sad ta '92 godina, a ovako kad se pogleda ona nam je jedna od trofejnijih godina. Počeli smo da sviramo po inostranstvu, pošto nismo mogli da sviramo po Srbiji pošto se sve to raspalo. Čekali su se momenti da to profunkcioniše, svirali smo gde je moglo. Potpuno beznadna atmosfera po nas same nas je zahvatila, opšte rasulo. Sve neko uterivanje đavola. A sve smo radili kontra. Hteli smo da se oslobodimo svoje sopstvene bede. Kasnije se ispostavilo da smo tada počeli da grešimo, da projektujemo pogrešnu sliku o nama samima. Počeli smo da se izobličavamo. Posledica toga je da je Mune napustio bend.

Izašla je i kaseta uživo: "Zabava još traje", ali je brzo povučena iz prodaje.

Cane: Opet smo natrčali na neki drugi svet, koji nije imao veze sa našim svetom, prošli smo kao bosi po trnju, sa trna na trn.

Jedino lepo u toj '92 je bila vožnja kamionom Rimtutituki, Ijudi su bili srećni, to je ono više od nezaboravnog događaja.

Onda smo opet počeli da pravimo novu postavu. Opet nikom ništa nije bilo jasno. Završili smo negde na Bežaniji u nekoj šupi gde smo vežbali. Vlajsa, Ljuba, Anton, Igor i ja.

Uvežbavali smo ponovo stari rnaterijal, čak smo stigli da napravimo demo snimke gde je Igor svirao bubnjeve i snimao.

Onda smo otišli u Sloveniju. Digla se velika frka, imali smo turneju od deset koncerata, dve nedelje. Bilo je nezaboravno. Bili smo heroji. Znate ono: Šta je bre Hrvati?, ha, ha.

Tada nismo znali sta nam se tek sprema.

Sve je manje pozitivnih osećanja, a.sve više negativnih. I dalje smo isti, napeti - Mi smo kao bend voleli da sviramo i onda da puštamo publiku da bude nestrpljiva, da se komeša, da se rasplamsa, da Ijudi igraju, da aktivno učestvuju u pravljenju te muzike. Tad su počele svuda pohvale. Čovek je besmrtan tek od svoje smrti. Onda smo ušli u sumnjivu '93 godinu. Tu smo se ugasili kao pikavac cigare, pošto je to čudna godina bila, veoma krupne stvari su se desile intimno, razarajuće stvari koje je trebalo podneti. Ali s obzirom da smo mi bili protagonisti svega toga, bilo je tako kako je bilo.

Devedeset treće sviramo najviše po inostranstvu, odlazimo u Solun, dve večeri fantastičnog pnjema. Kod kuće se pojavljuje iznenadna mogućnost da snimimo ploču. Znaš tu mogućnost da neko '93 da pare za ploču Brejkersima, tako, spletom nekih okolnosti, veza, poznanstva. Onda. smo počeli da snimamo tu ploču u Studiju 5 Radio Beograda. Hteli smo da sve maksimalno bude u redu, stvarno smo blli naoštreni, mislim da smo čak dva puta počeli snimanje - onda smo stali, nije nam išlo. To nam se desilo i pred treću ploču, kad smo ušli u studio nismo mogli da snimamo. Ali odlučili smo, moramo da napravimo, pošto smo stvarno mislili ćao kraj, već su počeli da se javljaju neki zloslutni detalji, strah se pojačava.

Zvali smo Žiku (Todorovića, op. aut.) i za četiri probe smo uvežbali materijal. Znaš, to je ona '93, pustinja, najgora godina, gde je bilo krajnje nenormalno da te iko zna, da te iko oslovi, ili da budeš najpoznatiji iz te gomile.

Znali smo da imamo žešću ploču. Opet se muzika promenila i mi sa njom. Znali smo, na primer za Hoću da znam, da će biti veliki hit, još jedan od naših za sva vremena, da će ploča opet imati neku drugačiju priču od prethodne, uputili smo vapaj za spas duše. Ta ploča je nabliže onome što se dešavalo u našim životima u tom trenutku crno-rnagijaškog orgijanja po našim životima. Molitva je bila vapaj za spas duše.

Tu dolazi najteži period za bend. Pošto je ta ploča izašla ipak nije doživela svoju komercijalnu promociju. Bend je u tom momentu prestao da radi.

Cane: Ploča je izašla jula '94 godine. Prva redovna sa naslovom, Kiselo i slatko. Na kraju se ispostavilo da je mnogo Ijudi sviralo na njoj, ispostavilo se da opet nismo imali svoj bend, opet smo samo Arton i ja na putu, sa nekim objašnjenjem da ne možemo sve to da objasnimo, furaj, ćuti, ovo su đavolja posla za sve oko nas. Budi dobar, čuvaj dušu, pazi glavu, ne daj da te iko prevairi, Da te uhvati za ručicu i dati odvede život u neki drugi svet gde ti ne bi voleo da živiš.

Mi smo isto te '94 opet počeli da pravimo novu postavu, sa nama je bio Bale iz Braće Left. Odlučili smo da totalno spustimo loptu na zemlju. Sve vreme smo nešto predosećali, i počeli smo da strahujemo od toga. Samo smo ubrzano počeli da odmotovamo film, interesovanje za spas se pojačavao non stop, počelo je ubrzano da se stvari dešavaju.

Opet smo bili za korenite promene. Bilo nam je dosta varničenja, ludila, probijanja granica u koje ne možemo posle lako da se vratimo. Ta postava je donela neko novo izdanje Brejkersa. Provalili smo neki drugačiji odnos publike prema nama, Dolazilo je do nekog katarktičkog odnosa. Bila je tu masa Ijudi koja je tu nešto počela da otkida, počela je da utiče muzika na nervno labilne osobe, to već nije moglo da se zaustavi, bila je izravna akcija, totalni udarac po čitavom ljudskom sistemu, naš odnos prema svemu, ko je šta je, cela priča. Ali Hoću da znam, to je bilo ono - hoću da znam.

Onda su opet počeli da se dešavaju kiksevi tipični za naš bend, sam taj odnos koji je ponekad bio veoma brutalan, gde je publika plaćala to, ćef, a niko ne živi radi nas da bi mogao da ispunjava naše ćefove. Ćef, to je bezvredni odnos prema životu.

Ploča je odnela tri rok pobednika, u izboru kolega iz udruženja muzičara za najbolji bend, najbolju ploču, najbolju pesmu. U tom trenutku je to bilo, nekako malo i patetično, bilo je posthumno. Bio sam u tom trenutku bolestan. Mi!anje tada umirao. Osećao sam da sam sledeći. Nestali smo sa scene.

Dugo vas nije bilo. Dve godine?

Cane: Nije nas bilo godinu i po dana, promenio sam mesto boravka.

Onda si otišao u Zrenjanin, tamo si se preselio i to je sada nova faza benda. Kako je taj period prolazio?

Cane: Opet se nije znalo šta da se radi. Samo je bilo kao, nema vraćanja na staro. bio je plan, nema vraćanja na staro. Ne, ne u demonske sile. Odjednom opet nastupa preporod posle teških trenutaka.

Onda dolazi preporod "95. Fino. Mnogo Ijubavi, najzad život u nekom smirenju, u nekom razumevanju, lepoj igri, u nekom lepom skladu, u nekom normalnom odnosu, u istini. Poznavanje nekog drugog sveta, neke druge sredine, odjednom dolazim u svet nekog dobrog vaspitanja, kod nekih dobrih Ljudi, onda mi se dešava da sa mnogo gađenja gledam na svoj raniji život.

Ali, opet, te stvari, od čega ćeš živeti? Ne mislim na malerijalno, nego i duhovno. Od čega ćeš živeti? Opet mora da se eksponira čovek, ne mogu sad ja da se preobučem u nesto drugo, da radim neku komunalnu šljaku. Opet je trebalo živeti ss sobom, bila je frka, jer stalno prepoznaješ znake starog života i u fazonu si dosta je bilo.

Hteo sam da napravim nesto drugo, hteo sam da napravim bend koji će imati neki drugi odnos, koji će napraviti neku ploču koja će pokazati slike nekog smirenja u svima nama, nekog drugog života, otklanjanje neke tame koja je bespotrebna.

Počinjern neki drugi život da živim. Potvrđuje mi se sve što sam pričao, imam vremena, mogu da sagledam gde sam bio. Dok se čovek oporavlja mnoge stvari mu se vrte po glavi. Šta je dao, šta je uzeo, šta je ovo, šta je ono? Šta je ovo sve? To je baš ono; bio sam drugačiji; bio sam veseo i radostan. Poskakivao sam putevima pucketajući prstima, pevao sam pesme pticama u letu.

Drugi grad, drugi ljudi, moraš da živiš normalno. Svako odgovara svojim zahtevima i obavezama, život udvoje. Krstio sam se, lepe stvari počinju da se dešavaju iz nekog smirenja. Sve što je nekad bio trenutak, bez vremena, neka neočekivanost, ja sam je se odrekao, opredelio sam se za smireniju ulogu. Sve su to neki lepi trenuci, kad je čovek onako okej sam sa sobom. Pa kad oseti kao da ga je dotakao malim prstom Sveti Duh. Drugačije su se emocije pojavile. Ljubav, živiš za nekog. Živeti za nekog, pobeđivanje sopstvenosti. Pa onda nađeš tako nekog Ijude koji razmišljaju o nekim finim stvarima, mislim finim, počneš da se interesuješ za nešto drugo, promeniš krug, napraviš iskorak. Distanciraš se. Drugačije ti bude u odnosu, ne znam, na rodni grad. Veoma drugačije.

Nove stvari se dešavaju, coveče, moraš da se snadeš. Gde su prave Ijubavi, tu je i pravi svet: a u pravom svetu kakav mi znamo ništa nije pravo, sve je iskrivljeno, predimenzionirano, sve samo veliki odsjaj fasifikata. I onda u svemu tome nađeš nekog, sve hoćeš drugačije, ali opet moraš: muzika, muzika. Podvučeš crtu, vidiš da to što kod sebe vidiš promene, ne znači da i kod drugog vidiš promene, ostaje ista stvar, opet moramo da se vratimo u geto. Anton je moj geto, ha, ha. Otprilike, pošto ne mogu drugačije. Obično dolaze u tim trenucima neki kritični, glupi momenti -

I opet se pojavi kao na početku priče da nema vremena, da je kraj. Ali to je laž, satanska nameštanja. Sad smo u drugom fazonu, barem ja. Rešili smo da napravimo nešto drugo.

Ja sam opet mislio da niko ne zna za nas. Najbliži saradnik u tom momentu bio je Srđan (Gluve kučke) sa kojim sam se sprijateljio. Počeli smo da pravimo stvari. Došao je Anton novembra 95. u Zrenjanin i onda smo počeli da sviramo neobavezno i iz tog sešna smo smo dobili bubnjara Darka koji je do tada svirao u Oružjem protivu otmičara. Srđan je doveo Gojka, basistu. Imali smo duge probe, svirali smo bugi u ravnici, uživali smo svi, poštovali smo se, najzad smo opet imali bend. Ušli smo u studio da snimimo Rođen loš i Ludo i brzo. Te godine je izašla kompilacija najbolje od najgoreg.

Desi se da ja dođem i odmjaučem rif, jebi ga, svojim nazatilnim glasonom ha, ha, pravim rifove. Vremenom ti, kad pišeš te tekstove, kao da ih redaš na nekom notnom papiru, sve ide svojim tokom. Sve ispred nas je ovo, a neko pomisli da je prazan prostor. Ne, tu imaju neki ulašćići koji ti čine sve ovo drugačijim, ako uspeš da uđeš. Kako ćeš to sebi da napraviš, kako ćeš to drugima da napraviš; pitanje balansa, pitanje... ne znam. Pojavilo se neko uznemirenje, čudno uznemirenje, kad se pravi takva muzika.

Već u to vreme je počela metodologija praznih reči koje ništa ne znače u svojoj biti, a imaju neke bombastične nazive: marketing, advertajzing, odjednom nov sistem komunikacije, presipanje iz šupljeg u prazno, Ijudi nemaju šta da rade, pa onda moraju da izmišljaju, neke rogobatne reči u rogobatnim situacijama.

Ali, tap, tap, tap, Roden loš, Ludo i brzo, vratili smo se ritmu i bluzu, pošto je malo, kapiraš, Kiselo i slatko bio vrhunac razbijanja. Ako bi se išlo tim putem, onda bi postali heavy metal bend. Hteli smo opet nešto drugačije, tihu, osećajnu muziku. Ritam i bluz, najlepša muzika mog detinjstva. Slušale su se stare ploče. Slušale su se neke stare stvari, prvi Rolingstonsi, i gomile sličnih stvari sa nekim novim poletom, novim angažmanom za spasavanje budućnosti, jer ima boga, spasio nas je, živi smo.

Kako su krenule svirke?

Cane: Dvadeset šestog januara smo imali prvu svirku u Klubu ljubitelja vina, to je bila tajna svirka. Svirali smo nove stvari, sa starim stvarima. Krenuli smo na svirke, i počele su da se ređaju neke cifre. Četiri, pet soma u Novom Sadu, što mi je jedna od najtežih svirki u karijeri. U tim trenucima sam mislio da će čuka od napora da mi pukne. dok je Anton pucao od energije.

Čim je počelo da biva više Ijudi oko nas, počeli su da se desavaju nesporazumi. Bliski Ijudi koj i su sarađivali sa nama u tom trenutku nisu baš ukapirali čitavu tu priču, nismo se razumeli. Hteli smo da prilagodimo vreme našim mogućnostima, nismo hteli da pravimo velike turneje. Hteli smo da pravimo desetak svirki godišnje, da mirno živimo. Posle svih stvari koje su nam se desile jedino mir je ono što nam treba, pričali smo: ako se mi nismo prozezali ne znamo ko se prozezao.

Počeli smo da sviramo i da putujemo. Onda je trebalo da pravimo koncert negde u Beogradu. Rekao sam da svaki bend treba da ima svoj Taš, ali nisam očekivao da će doći deset soma Ijudi. To je prevazišlo sva moja očekivanja, očekivao sam da će doći pet-šest somića u najboljem slučaju i da se ništa ne desi. Uvek je bilo ljudi kada smo svirali, nova publika koja je došla u međuvremenu.

Scenu smo ostavili u nekom groznom stanju, i ta neka groza se provlačila, i provlačila, i opet je došlo vreme za nas. Napravili smo taj koncert na Tašu.

Kako je išao put do najnovije ploče?

Cane: Uvek su mi upoznavanja lepa, jer sve što se tad desi - desi se. Ne znam zašto, samo tako. Već smo imali neke nove stvari kada je došao Anton, sve smo pripremili da ne bi besciljno lutali. imali smo plan. Sada je nova postava, bend ima nešto novo, oseća se. Novi je pristup svemu tome, novi tekstovi, nova muzika, samo specifičnija, mada sve je to ista muzika, rokenrol. Sve da bude s nekim razlogom, opet nam se omilila muzika u tom periodu. Imali smo strašne probe, sviramo, sviramo im provizaciju po pet sati. Opet smo posle dugo vremena imali probe, normalne probe bez ikakvog vrištanja i drugih abnormaliteta koje su pratile te iste. Onda je sve bilo okej. Imali smo mesto za preporod. Kao golubije gnezdo. Ali veoma brzo rokenrol je pokazao svoju silinu, ili smo ga mi opet zloupotrebili. Opet se uvukla disharmonija, zbog same organizacije našeg povratka.-

Koncert na Tašu je bio dokaz nikad priznate komercijalnosti benda.

Normalno, mi jesmo komercijalni bend. Nemamo podatke o prodaji ploča, ko zna koliko su prodavali. S obzirom koliko su ulagali u nas, koliko smo ploča snimili, mi smo bend sa najviše hitova. Ne zavisi puno stvari od nas. Ljudi su nas uvek slušali. Kroz naš zivot je prošlo puno bendova, muzičkih stilova i pokreta. Ja sam video bendove koji su punili po šest hiIjada gledalaca u Pioniru, a kasnije prodaju po trideset karata na Akademiji. Puno je tu raznoraznih likova prošetalo pored nas, a mi smo bili u nekoj pozadini, prepušteni životu, stvarali smo svoje pesme. Na turneji '90 svi su očekivali da sviramo po halama, ali mi smo otišli na turneju sa Motorheadom da vidimo kako se to radi, u stvari. Da vidimo taj veliki bend, veliko ozvucenje, opremu. Mi smo Motorheadu prodavali, evo, da kažem, pola turneje, pa je super, ali na nekim koncertima smo bili i bolji. Ali da smo punili hale, nismo.Mi smo na tu turneju otišli da učimo.

To uzastopno sviranje, bez pravog razloga pretvara se u automatiku, suva radnja, pretvori se u džuboks gde si ti mašina a ne stvaralac svega toga, izvođačka mašina.

Kao i na prvoj ploči i ovde se Koja pojavljuje kao producent.

Da, bilo nam je drago kada smo čuli da on dolazi. On je dosta naslušan i pomogao nam je da popunimo neke rupe. Uostalom pošto smo sami plaćali snimanje ploče, sam njegov dolazak je protumačen kao dobar znak. Neke stvari nam u principu i nisu bile dovršene, trebao nam je neko sa strane, neki naslušanik koji bi rekao: uradite to, to i to i popravićete situaciju.

Da li dolazi do reakcija koje dovode do nesporazuma?

Mi ne volimo da naša publika diže ruke kao na narodnjačkim koncertima, ne volimo te fazone, da nam neko naručuje pesme kao na narodnjacima. Nismo mi ti. Dešavalo nam se to i dok smo svirali promotivne koncerte 1996, mada moram priznati da su se stvari delimično popravile. U svim tim periodima dolazilo je do malodušnosti, gde je čitav smisao bavIjenja rokenrolom gubio zbog nekih glupih stvari - da ih ne spominjem - koje idu uz ovaj posao. Uz ovaj, kao i uz svaki drugi posao, prisutan je umor, gde si umoran kao pas, pa moraš da pobediš taj umor, da odmah nabaviš inspiraciju i da za sat i po - dva po hiljaditi put sa dovoljno ubedljivosti odsviraš koncert.

U Zrenjaninu sam razmišljao šta ljudi sve rade zbog rokenrola, kakav je to rokenrol stil i rokenrol život. Vidiš da je sve to stupidarija, da ima nekih stvari koje su veće od muzike, sam život. Neke moje razne kolege mi padaju na pamet, situacije u kojima se nalaze. Mi smo kao neki divlji plodovi koji su dali najčistijih neku lepotu, a samo smo onako bačeni.

Nije nas na ovoj ploči zanimalo da li ćemo imati broj jedan na top listama - hteli smo samo da ne vrludamo, da pokažemo koji je naš stav u ovoj 1997. godini: svirali smo na Trgu republike pred trista hiljada ljudi, tu smo u jednom udarcu odsvirali deset stvari, furiozno, gde su ljudi ostali zatečeni. To je jedan od naših najboljih nastupa. Videli smo da nije uzalud, da tim ljudima treba dati malo ohrabrenja, takvu smo i ploču snimili za one koji od tolikog osećanja boli pomisle da lude, a nije tako, to su samo neke poteškoće kroz koje svi mi prolazimo jer smo ipak samo ljudi od kostiju, mesa i svih ostalih žila.

Partibrejkersi imaju dug put iza sebe. Ova ploča je dokaz vaše zrelosti. Kako vidiš budućnost benda?

Ne znam. Na ovo pitanje ne mogu da odgovorim. U ovoj grupi ljudski faktor je veoma prisutan. Nismo mi profi, mi smo ljudi koji živimo svoj život, koji svoju muziku prave iz najčistijih pobuda, znamo o čemu se tu priča i o čemu se radi. Nije sve isto. Kad nam se bude desila znaćemo kava nam je budućnost.