Frontmen grupe „Partibrejkers" Zoran Kostić Cane, u ekskluzivnom intervjuu Pressmagazinu, objašnjava da je borba za Srbiju postala bitka za stan u Beogradu, otkriva kako je država preko muzike oduvek kontrolisala omladinu i ko seje drogu među klincima

Zoran Kostić Cane je još u dvadestim godinama života postao urbani mit Beograda, a neke njegove izjave ušle su u anegdote koje prepričavaju razne generacije, pa čak i one rođene godinama posle njegovog prvog singla „1.000 godina". Sebe je oduvek video kao čoveka na dugogodišnjem radu u borbi za slobodu. Britak jezik, ponekad na granici neprijatnosti, ipak, mu je pribavio horde obožavalaca, a dugovečnost njegovog benda „Partibrejkers" je dokaz da srpski rokenrol ipak živi, uprkos tome što je odavno na putu da postane muzejski eksponat. Jedan je od retkih domaćih muzičara koji bez problema puni koncertne prostore od Celja pa do Ohrida. Iako već godinama živi u Zrenjaninu, ipak su novobeogradski blokovi obeležili njegovo odrastanje. Zbog toga je i bilo logično da se intervju za Pressmagazin zakaže na jednom splavu na Ušću. U toku razgovora, sedeo je okrenut reci i povremeno mahao ljudima na brodićima koji su prolazili. Činjenicu da je bilo malo onih koji su mu uzvratili pozdrav prokomentarisao je rečima:
- Ljudi ne pozdravljaju ljude jer misle da neko hoće da im oduzme sreću. Život je lep, ali ljudi ne znaju da se opuste.

Danas kao da nemamo mnogo izbora između biroa za nezaposlene i dužničkog ropstva oličenog u večnom životu na kredit. Kako ti izgleda današnja tranziciona Srbija?
- Pa znaš šta, opanak hoće da bude sandala, ili mokasina. Danas Srbijom vlada specifični tranzicioni inženjering. Ljudi su postali nekretnine i teško menjaju svoju poziciju. U nekim trenucima pomisle da su se opustili, isključe se iz stvarnosti i spuste roletne. Isključe sve osim mobilnog, jer im ga je gazda dao da budu na raspolaganju 24 sata dnevno. Ljudi slabo primećuju svoj život i činjenicu da su živi. Samo jednog trenutka provale da je za sve kasno i da im je život prošao u strahu od jednog lošeg telefonskog poziva.

Pa kad je onda bilo gore, u današnoj Srbiji ili u onom životarenju između dva kongresa Saveza komunista?
- Uvek je ovde bilo bezveze, jer stalno jedna mala grupa ljudi nameće neki svoj sistem igre. Oni su stalno u devijaciji i u opravdanju svog idiotluka. Sećam se kad smo bili klinci, pa smo morali da idemo na praksu u fabrike. Vidiš onaj užas u sedam ujutru, one polupijane radnike koji se vaćare u smrdljivim klonjama i onda budeš u fazonu „zajebi, samo da ne završim u fabrici", ali ne možeš neke stvari izbeći. Najteže je na sebi primeniti samoupravljanje. Da budeš svoj i upravljaš sopstvenim životom i ne budeš u robovskom položaju u odnosu na rđu od čije milosti već godinama zavisimo.

Ti si u nekoj lagodnoj poziciji. Niko te ne napada ni s levih, a ni s desnih pozicija. Da li si, ipak, imao ponude da neko rentira tvoju slavu zarad pobede na izborima?
- Naravno da sam imao, ali nije problem samo u političkim partijama, već i u raznim organizacijama. Zovu te, a kad ih pitaš nešto suštinski, oni nemaju pojma o tome. Pričaju ti o Kosovu, a da nikada nisu bili tamo. Borba za Srbiju je postala borba za stan u Beogradu. Mnogi suštinu vide samo kao lični prelazak iz neke uništene provincije na Terazije. Ljudi hoće hleb bez motike, a zarađuju hleb uništavajući druge.

Postoji li i dalje spektakl u tvom životu ili ga ostavljaš samo za binu? U čemu ti uživaš?
- Spektakl je da se probudim srećan i da vidim da je sve u redu. Da krenem u kupovinu i da se javljam ljudima. Da uživam u monotoniji svog postojanja. To je za mene sreća i ja živim kao u „Trumanovom šouu". Izlazim iz kuće i tačno znam gde će da izleti pas. Sretnem komšinicu koja prodaje pecivo. Dižemo ruke jedno drugom i srećni podarujemo prve osmehe. Sve je kod mene u fazonu „dobar dan, komšija, jesi li vredan?" Nemam turistički angažman u svom životu. Živim prirodno.

Prednost je da se tokom godina nisu „uprljao", pa bez problema možeš da stigneš na binu i u Slavonskom Brodu, Doboju, Strugi, Celju i Nišu...
- Dobro treba stalno ponavljati, jer živimo u doba zla koje se stalno modifikuje i usavršava. Zlo stalno navlači masku navodne brige za čoveka. A sve je otišlo do đavola. Kakav svet mi ostavljamo? Danas čak i čovečja mokraća razara planetu, jer je puna antidepresiva.

Kako ti danas izgleda Beograd? Da li je on i dalje „sjeban grad i sabirni centar u kome su higijenski uslovi jako loši"?
- I dalje ima puno lošeg vajba na ulicama. Uporedo je izvršena i beogradizacija Srbije, ali i srbizacija Beograda. Mnogo je otkinute raje i neostvarenih želja na beogradskim ulicama. Već godinama ne živim u Beogradu i danas sebe u srpskoj prestonici vidim kao gosta na domaćem terenu. Odrastao sam na Novom Beogradu, a sad se i on menja i umesto da bude novi grad po potrebi novog čoveka, on se sve više skuplja i nagriza pod pritiskom ambicija ljudi s ko zna kakvim namerama. Iako me za Beograd vezuju roditelji, administracija, posao i emocije, često osetim olakšanje kad pređem Pančevački most i ostavim ga za sobom.

I onda su puštene te grupe ala „Bijelo dugme" da obesmisle čitavu stvar... Da li spadaju u teoriju zavere priče o tome da je „Bijelo dugme" stvorio Savez komunista Jugoslavije, a turbo-folk Slobodan Milošević da bi upropastio mlade? Da li su to obične budalaštine ili u njima ipak ima neke istine?
- Mislim da je propadajućem sistemu u bivšoj Jugoslaviji bilo potrebno da pokaže privid neke normalnosti. Da mladi mogu da farbaju kosu i idu u nekoj „apa-drapa" garderobi i onda, eto te slobode. Angažovane grupe, kao što su to bile „Buldožer" i „Pop mašina", već su stvorile kritičnu masu mladih ljudi s kojima nije moglo da se manipuliše. I onda su puštene te grupe ala „Bijelo dugme" da obesmisle čitavu stvar, kao baš smo mladi i ludi. Rokenrol ima tri stepena. Prvi je „ajde da se zezamo", drugi su emocije, a treći stepen je da se ljudi nateraju da koriste mozak. Onda je država pustila drogu i te odvratne menadžere koji su prodavali kosti, krv i mladost. Kasnije je došlo i uvođenje kafedžijskih termina koncerata i da bendovi sviraju u jedan sat posle ponoći, a sve da bi ove krvopije mogle da opijaju i drogiraju omladinu, a i da im prodaju onaj svoj soc od kafe. Mladi ih nisu zanimali kao razumna bića, već isključivo kao konzumenti.

Tvoj sin svira u bendu „Mašingan". Da li mu nekad kao roditelj ponoviš onu frazu da je rokenrol, kao i fudbal, stvar veća od života, ali od koje se u Srbiji ne može živeti?
- Ne može nikada rokenrol biti veći od života. Metafore su plod oveštalih fraza. Trudim se da budem dobar roditelj, ali ne mogu da se predstavljam kao neki ozbiljan tip. Ja sam tata bez kravate! Milion puta sam uhvatio sebe kako ponavljam stvari koje su meni govorili roditelji, ali mislim da sam dobar. Često svojoj ćerki dam da završi neke moje rečenice i ona nađe bolja rešenja od mene. To me raduje, jer generacije su odrastale u surogatima i nekoj zameni za pravi život. Brinem o svojoj deci, jer frka je biti mlad u ovom okrutnom vremenu.

Imaš li ti onaj noćni strah ćaleta, da sediš uveče kući i brineš se dok ti je dete negde u gradu?
- Imam, i evo pre 20 dana sam prisustvovao jednoj tuči u Beogradu i baš dugo to nisam gledao iz blizine. Tri ogromna tipa, kao da su hranjena koncentratima i steroidima, napali su frajera. Taj udarac pesnice koji drobi tkivo i kosti podsetio me je na tipičan zvuk s kraja osamdesetih i početka devedesetih, zvuk koji dugo godina nisam čuo. Odmah me je zaboleo stomak, platio sam račun i otišao. Imao sam napad straha jer sam u svojoj rekonstrukciji u glavi zamislio sličnu situaciju u kojoj bi se našao moj sin. Ujutru sam ga odmah nazvao i rekao mu: „Pazi s kim se družiš!" Ovde se odigrava neprekidna borba između netalentovanih i ružnih protiv talentovanih i lepih, i ovi prvi uništavaju sve ono što može otkriti njihovu ružnoću i beskorisnost. Kriminal, narkomanija, sve me to tera da brinem i živim sa strahom u podsvesti, a to me je sačuvalo i postavilo mi granicu u mladosti. I ja sam bio u u pubertetu neustrašiv, pomalo agresivan i to je bio naš način borbe protiv uranilovke i depresije. Ali zbog toga mi se digne kosa na glavi kad pomislim šta sam sve radio u tim godinama i onda kažem sinu: „Nemoj da se ucirkavaš, iskuliraj drogu."

Da li možeš sebe da zamisliš kako se u sedamdesetoj godini penješ na binu nekog 50. po redu „Egzita" ili „Jelen pivo festivala"?
- Mnoge stvari radimo koje možda i ne bismo, ali se ipak trudimo da zadržimo dostojanstvo, jer ono nema cenu. Ipak, u Srbiji se dostojanstvo u blatu kupa, a i uvek me neka budala podseti da može da bude vrlo klizavo. Prošlogodišnji koncert Igija Popa na „Jelen pivo festivalu" je bio pravo ludilo. Gledaš ga i kad pomisliš da je kraj, on mu ga daje još više. Veliki čovek sa svojom erupcijom života u odnosu na mali i pokvareni svet. Sutradan, kada sam izašao na istu tu binu, pitao sam se koji kurac ja radim sad posle njega. Ipak, nastojim da sam uvek na nivou zadatka, a moje je samo da budem siguran u finišu.