Partibrejkers Net :: Recenzija :: album "Sloboda ili ništa"


10.07.2008. Magazin - Zoran Kostić Cane
Author: Danka Vujičić O sebi, bendu, rock'n'roll-u ”Najveću podršku smo imali od sebe samih” “Naše teškoće su nas kalile” Muzika se svugde čuje samo je treba čuti. I ona uvek pomaže da čovek bude bolji, i da tu muziku na kraju krajeva podeli sa drugim ljudima kao što mi uvek idemo i delimo tu muziku Zoran Kostić – Cane je osnovao muzičku grupu “Partibrejkers” 1982. godine s gitaristima Nebojšom Antonijevićem i Ljubišom Konstandinovićem, te bubnjarom Goranom Bulatovićem. Postava se mijenjala, ali su Cane i Anton ostali, i evo iza njih je 26 godina zajedničkog rada, mnogi koncerti i albumi. U novembru prošle godine izašao je novi album, čije su numere, zajedno sa starim hitovima poput “Hoću da znam kuda vodi ovaj put”, “Ne želim da živim hiljadu godina”, “Mogla si da budeš moja a nisi htela”…, “Partibrejkersi” perfektno odsvirali prilikom nedavnog gostovanja u Foči. - Ovo je Vaše prvo gostovanje u Foči. Jeste, prvi put dolazim u ove krajeve. Došli smo malo da zabavimo narod, da promenimo neku emociju, da nešto zajedno doživimo. Ljudi ovde vole Brejkerse, koliko sam mogao onako samo da vidim. Pošto smo izdali ploču u novembru “Sloboda ili ništa”, znači sedmu po redu, ovaj koncert je ujedno promocija tog novog albuma. - Pratite li BiH rok scenu, kakva je? Ne znam. Ne pratim. Znaš, ja sam onako - porodica, deca. Znači rano ustajanje, briga o svemu tome. Slušam muziku neku staru, bluz, rock'n'roll, solo muziku i sve to. - Da li onda možete izdvojiti neki rok bend u Srbiji? Svi su OK, svi koji imaju bilo gde. Da li BiH, da li je Srbija, da li je Hrvatska, svaki bend koji ima iskren motiv, koji je istrajan, koji veruje u ono što radi, koji znači pleni nekom svojom energijom, svojim stavom, svojom filozofijom. Tako da oni znaju, oni će se pronaći u svemu tome. Znači oni koji se odriču nečeg da bi dobili nešto. Znači, ne možeš da dobiješ ako se ne odrekneš. - Karijeru ste započeli u bendu “Urbana gerila”, a potom ste nastavili kao frontmen u “Radničkoj kontroli”. Kako gledate sada na taj period, šta je tu bilo dobro a šta loše? Ne znam. Ne mogu da se prisećam. To je prošlost. Došli smo da uživamo u sadašnjosti koja će nam doneti bolju budućnost, ako je uopšte ima. Ali, verujem da ima budućnosti jer nada je budućnost. Tako da čovek bez nade je mrtav čovek. Naši snovi su naša nada, znači naši pogledi upremošćavaju sve neprilike koji vladaju na ovim prostorima, među svim ovim ljudima koji neće da se opamete, da se okrenu ka nečim dobrim, jer sve propada. Definitivno oko nas, znaš, majka zemlja propada, naudili smo i toj planeti jadnoj na kojoj živimo. A i kad imaš decu, znači potomstvo, onda misliš: “Ej, kao, kakav smo svet ostavili. Daj nešto bolje, daj levo-desno”. Znaš, sa pitanjima što su neki momci postavljali, kao sad oni misle, ja kao ustajem svakog jutra i kažem: “O, ja sam pevač Paribrejkersa”. Znaš, prvo što uradim, iznenadim se kako izgledam. Tako da imam to održavanje zajednice, znači mile zajednice, održavanje te ćelije matične. Znači, to je to. A sad kao, znači to je prošlost. Mnogo vremena je prošlo. Ja ovo radim od malih nogu. Bile su sad neke izložbe 30 godina novog talasa. Pa sam otišao i video neke slike prvi put kad sam imao 16-17 godina. Pa se onako malo vratimo u prošlost, ali onda se i rastužim, pošto mnogi ljudi, moji prijatelji koji više nisu živi gledaju me sa tih slika i pitaju me: “Da li za sreću još ima prilika”. - Otkad se bavite muzikom? Otkad sam izašao iz maminog stomaka. Znači, onda napuštamo raj, majčinu utrobu, dolazimo u stvari svet što neki “pakao” može da nazove. I onda plačemo, tražimo nevinost, znači osećamo toplotu pregrejanu strastima i svemu tome. Mislim, kad sam počeo da pevam!? Pa ne znam. Sa 15 godina. Nisam znao zašto ustvari. Nešto te tera. Slušanje muzike, ploče, levo-desno. U svojoj sobi pustiš, pa ploviš, nešto neobašnjivo te vuče, neki zvuci, neke slike koje se iz tebe bude. Inicijacija. - Grupu “Partibrejkers” osnovali ste sa kolegama 1982. godine. Kako su nastali “Partibrejkersi, i od koga ste imali najveću podršku? Najveću podršku smo imali od sebe samih. Pošto kroz našu karijeru, mi smo kao i ova poslednja ploča koju niko nije hteo da izda a koja se prodala za jedan dan 4.000 primeraka. Znači, ceo život smo se borili za svoj opstanak. Mi smo bili neka, kako da kažem, odgovorna neishlapelost novotalasnih gibanja. Mi smo pošli u neku potragu za istinom, novim objavljivanjem autentičnog postojanja. Znači, autentično postojanje, autentične reči, autentične rečenice. Znači, suština, reforma. Nastali smo tako što je bubnjar koji je bio stariji Goran Bulatović Manza. On je bio tu kad sam ja nastupao sa “Radničkom kontrolom”, a opet smo imali sreću da nastupamo kao predgrupa jedne velike grupe koja se zvala “Šarla akrobata”. I onda smo se tu zbližili, onda je on isto bio u kontaktu sa Nebojšom Antonijevićem Antonom i Ljubišom Konstandinovićem Ljubom. Mi smo otišli u njegovu sobu, i tu smo imali probu. Znači u jednoj momačkoj sobici. Hteli smo da objavimo svetu naše viđenje svega. - Koliko ste albuma snimili do sada? Snimili smo sedam albuma. Znači sedam albuma, a neko bi rekao malo za 26 godina. Znači, mi smo te ploče snimali kao u olimpijskim ciklusima. Prvu ploču smo snimili pa smo godinu dana čekali da se ona objavi. Tu su pjesme “1.000 godina”, “Stoj, Džoni”, “Večeras”. Onda smo snimili drugu ploču koju smo isto čekali godinu dana da se ona objavi gde su isto bile velike stvari. Znači, “Prsten”, “Put”… I onda smo snimili “Kreni krema meni”. Znači, treću našu ploču. Krenuli smo na turneju i videli kako se zemlja raspada, kako se u ljudima zver budi. Znači, kako taj bes ljude uzima pod svoje i uzima sve što je tvoje. Onda smo snimili, ne znam, naredne ploče, “Kiselo i slatko”. 1993. smo snimali, a 1994. je izašlo. Onda slede “Ledeno doba”, “Gramzivost i pohlepa” i sad “Sloboda ili ništa”. Znači, poteškoće koje su išle uz našu postojanost. Hoću da kažem, da skratim, naše teškoće su nas kalile. - Grupa je prestajala sa radom. Više puta je prestajala sa radom. I 1985. i 1994. godine, ali opet ti kad se baviš muzikom kod nas ti ne možeš da zaustaviš to vreme. Znači, tvoj život se dešava uporedo. Znači, sve stvari se dešavaju. Rasteš, zanima te ovo ili ono. Znači, muzika je uvek tu. Muzika je najveća stvar. Znaš, hodže pevaju, popovi pevaju, svi pevaju. Znači, nebeska muzika. Bog je pravio svet uz muziku, verovatno. - Da li je tačno da se prekrstite prije svakog koncerta? Pa, to svi rade, verovatno. Znači, fudbaleri, sportisti, levo-desno. Samo da ne ispadnem glup, da mi da snage da mogu neku dobrotu dam ljudima. - Da li na Balkanu rock'n'roll nakon skoro jedne decenije izlazi iz sjene? Rock'n'roll se zapatio ovde. Kao korov, iščupaš ga i kako ga vadiš iz zemlje on seje sve semenke. Znaš, kao biljka nana. Ištupaš je a ona naraste tamo. Znači, taj rock'n'roll, “to je uvezeno”, ali posle 40 godina on se zapatio u ovim krajevima. Mladi ljudi, znači koji pokazuju afiniteta prema toj vrsti slobode, prema tom izrazu. To je savremena muzika. Znači neko je slikar, neko se vajarstvom bavi, neko sa istraživačkim radom, neko umešnosti u ophođenju sa ženama. Znači, neki ljudi se bave muzikom. Muzika je lepa svar. Muzika se svugde čuje samo je treba čuti. I ona uvek pomaže da čovek bude bolji, i da tu muziku na kraju krajeva podeli sa drugim ljudima kao što mi uvek idemo i delimo tu muziku. Ja tu muziku ne držim u džepu. Znači, ja je dajem. - Vi pišete tekstove za pjesme. Da. Pa, većinu da. - Ko čini publiku “Partibrejkersa”? Čine mladi i stari i sredovečni. Svi, znači od 11 do 55, a možda i 65 godina, ko zna. Ali koji se osećaju dovoljno mladim i spremnim za to neko iskustvo koje muzika daje i sve to. Znači, to postoji. I ove godine rata i te šatro narodne muzike. To nije naroda muzika, to je neka, ne znam, mješavina više ludila. Ja znam kad sam bio mali koja keva je slušala narodnu muziku, one prave narodne. Sevdalinke. Znači, ja ne mogu da kažem odrastao sam uz operete i džez muziku. Keva je slušala to, njenog Nedjeljka, Mehu Puzića. - Koje godine “Partibrejkersi” pamte kao najbolje? Sve godine. Ma da. Ako si živ, zdrav, ako te tvoja muzika hrani, sve to. Ako je porodica OK, ako je kući sve OK. Znaš, pošto živimo u opasnom vremenu, šta se sve dešava. Dragi ljudi odlaze. Planeta se negde zalaufala. - Da li svoja razmišljanja pretočite u pjesme? Da. Mislim, ja ne pišem o apstrakcijama. Ja sam živ čovek. - Koja gostovanja Vam predstoje? Znači, svirke levo-desno. U Gacku smo 16. juna, idemo u Čitluk, idemo u Skoplje. Tu je i “Lent festival” u Mariboru. Hvala Bogu, ima posla, mi živimo od toga. Od ljubavi. Al znaš kako se kaže: “Ljubav za ljubav, sir za pare”.