Iz štampe
| 29.11.2007. 'Blic' Zoran Kostić Cane | ||
Piše: Simonida Stanković Najveći stepen slobode je ljubav Zoran Kostić Cane, frontmen „Partibrejkersa“, svakako je jedan od najznačajnijih rok muzičara u celoj bivšoj Jugoslaviji. Čovek sa stavom koji ga je pokatkad i koštao, i neumorni kritičar društva, povodom novog albuma „Sloboda ili ništa“ priča u intervjuu za „Blic“ šta je za njega sloboda. Šta je osvajanje slobode bilo osamdesetih, šta devedesetih godina, a šta je to danas? - Sloboda je da možeš da kažeš šta osećaš. Da možeš svoju slobodu da podeliš sa nekim, pa da pređe u ljubav. Jer najveći stupanj slobode jeste ljubav. Podeliti sa nekim, oduzeti od sebe da bi dao drugom to je sloboda i to je ljubav. Sloboda je i da živiš od svog rada, što nama uspeva, ali uz veliki otpor sredine jer ljudi, u stvari izdavači, nisu bili zainteresovani da nam izdaju ovu ploču. I ovo što je ipak izašao naš album jeste sloboda. U ovom zgusnutom vremenu, u jednoj kaši od vremena, moći reći kratko i jasno i stajati iza toga je velika stvar, barem ja tako mislim. Sloboda znači i imati rokenrol bend, imati svoje udruženje i raditi dobre stvari, izlaziti u susret ljudima. Ali svaka sloboda se plaća. Sloboda plače za slobodom. Kada je bilo teže, osamdesetih kada ste počinjali ili danas? - Uvek je teško. Mi imamo 1.000 godina, jedan život koji staje u jedan dan. Teško je ponekad da od jutra do večeri izdržiš sam sa sobom. Postoje dani koji kao da mi nisu namenjeni, kao da neko mora da mi kaže da je svanulo. A onda se boriš. Taj jedan dan je simbol celog našeg života. Boriti se za svoj život znači živeti od ljubavi i iz ljubavi. Naći nekog, zagrejati nekog i dobijati toplotu od njega. Ima li lepše stvari? Pogotovu sada kada imamo decu. Sve je sada drugačije. Naši motivi su jako duboki: da svedočimo o ovom vremenu, o našem životu, o svemu što se dešava. Nekad mi je drago što mislim da nikad neću umreti. Fizički da, svi mi odlazimo. Jedino što može da se garantuje to je smrt. Na koje prepreke kao umetnik danas nailazite? - U umetnosti je uvek isto. Stalno imaš prepreke koje moraš da savlađuješ. Misliš da je to taj smer pa ti se pokaže da možda i nije, da u stvari lutaš. Život je stalno traženje. Postoji i intuicija i neki pravac koji ti dobri ljudi daju. Zbog jednog dobrog čoveka treba čovečanstvo da postoji. Tih osamdesetih godina identifikuješ pojave na jedan način, devedesetih na drugi, 2000. na treći, a o istim stvarima se priča sve vreme. Sve vreme su iste stvari na tapetu, samo ih različito nazivamo. Koje stvari? - Ko smo, šta smo, gde idemo i kome trebamo, kome svoju sreću nosimo? Šta je vama pomoglo da shvatite ko ste i šta ste? Vera, ili? - Uspeo sam da sa Bogom identifikujem sve ono što mi je trebalo. Ja ne bih da pričamo o Bogu, jer što više pričamo o njemu, veća je šansa da pogrešimo. Boga treba osećati i primiti u sebe. To su lične stvari. Proširili ste porodicu, usvojili ćerku. Koliko vas je to oplemenilo? - Imam ćerku i sina. Sin vam je iz prvog braka. - Nemam ja prvi, drugi brak, imam harmonične susrete. Iz harmoničnih susreta nastao je moj David. Neću da zamaram ljude, šta koga briga koga ja imam. A i to što imam želim samo da zadržim. Naravno da me je oplemenila ćerka. Ali je veća i odgovornost, moram da pazim šta radim i kako da se odnosim prema društvu. Znaš kako je lepo kada te neko drmusa i čuješ cvrkut: „Tajooo, ustani, budi se“. To su lepe stvari, želim ih svim ljudima. Tako je lakše. Veće su nam šanse ako smo dobri jer dobrota je kvalitet. A ovo ostalo je količina koja može nekada da ugrozi kvalitet, ali nakratko. Samo je sunca večan sjaj, svakom zlu dođe kraj. Šta vas još gura napred? - Siromaštvo i beda. Beda materijalna, duhovna. Svi se ustežu, treba neko da im kaže: „Ako nemate boljeg, eto mene!“ |
||