U stvari, ovu smo pricu shvatali ozbiljno od samog pocetka. Nismo je shvatali u smislu- sviramo da bismo se samo zabavljali. Naravno, bilo je i toga. Od samog smo pocetka hteli nesto da ispricamo kroz svoju muziku. To ti je odgovor. I to je do dan danas ostalo. E sad, kakvo je bilo vreme, takvim smo se stvarima i bavili. Ali u stvari, na neki nacin uvek smo se bavili sobom, svojim preispitivanjima, interakcije nas, sveta...

Koliko si zadovoljan ovom novom plocom? Da li je to- to sto ste htjeli reci?

Generalno sam zadovoljan plocom. Uoblicili smo taj osecaj u zvuk. I to je sve sto smo hteli da kazemo. Obicno tek kad zavrsim nesto, znam sta sam uradio. Kad posle svega stavim disk, prestanem da se koncentrisem na lose momente i na greske, sto se desava pogotovo u zavrsnom delu pravljenja ploce, napravim mali pomak i pustim album. Ako me ploca radi, to je to. A ovog puta, cini mi se da smo to lepo napravili. Jednostavno, vidim po ljudima koji nas vec jako dugo prate, mojoj generaciji, a svidja se i mladjoj publici. Totano je o kej. Siroka je ploca.

Sta je to sto spaja Hendzu i Karadjordja na novom albumu? Otkud njih dvojica zajedno u ovoj prici?

Spajamo ih mi! Konkretno, spaja ih lik na cijim su rukama istetovirani. Pa ne znam, svi me nesto pitaju da im objasnjavam taj omot. Ali, mislim da je tu sve jasno. Taj omot zaista asocira na duh ovog vremena, u nasoj zemlji pogotovo. Inace, to sam vec pricao- postoji nas prijatelj koji zaista ima te tatue na rukama. To je prozivljena ideja. Taj nas ortak je jedan od prvih punxa u gradu. Zaista, opasan tip. I Cane ga se setio u jednom trenutku, posto smo u studiju razmisljali sta za omot. Pa smo krenuli od te ideje. Ono, rad na licu mesta...

Nakon svih ovih godina i gomile bendova koja je u medjuvremenu protutnjala kroz Srbiju, niko ni iz bliza nije dokucio zvuk Brejkersa u svom izrazu?

Pa nije, zaista. Bas sam skoro pricao sa jednim prijateljem o tome. Covek je konstatovao da je krajem osamdesetih postojalo jako mnogo bendova koji su se trudili da sviraju kao mi. Ali, od toga nije nista dobro ispalo, nije se prenelo, nije zazivelo. Evo, tek danas vidim po negde, neko svira i gruva, ima taj naboj koji smo mi imali na pocetku, sto mi se i dalje dopada.

Prvi vas album je po mnogocemu pomjerio standarde ovdasnjeg rokenrola, od sirove energije, lirike do te famozne postave sa dvije gitare bez basa...

Da... Na toj smo ploci cini mi se nesvesno uspeli da uhvatimo Trenutak. Filing zive svirke, kako smo tad stvarno zvucali. Ta je ploca, cini mi se, snimana sest meseci. Bio je to veoma kreativan rad u studiju. Sva cetvorica smo bili zaintersovani za sve. Sve nas je zanimalo. Ne samo da sam ja bio tu da snimim gitaru, svirao sam udaraljke, isprobavo bi negde klavir... I bili smo dovoljni sami sebi. Bili smo dobri ortaci i totalno nam je bilo zanimljivo da sviramo tako. Da se tada nasao neko peti ko je bio nas ortak i koji je svirao bas, sviro bi u bendu! Potpuno je bila dobra situacija.

Kad si se sprijateljio sa gitarom?

Sta znam, dosta rano. U stvari, prvo sam sam se sprijateljio s muzikom, a posle i gitarom. Pod tim "prijateljevanjem" podrazumevam akusticnu gitaru, jer to je trenutak kad skapiras da si uspostavio vezu s instrumentom, kad pocinjes da iznenadjujes samog sebe, svaki put odsviras nesto sto do tada nisi znao. Ucenje na licu mesta. I onda, vec tad sviras. Sad, koliko sviras druga je stvar.

A to mi se dogodilo vec u osmom razredu osnovne skole. Dosta sam se zanimao za bluz i tako je krenulo. Posle je dosao i taj neki "moj" zvuk, ako tako moze da se nazove, koji je snimljen na prvoj ploci. Posle tog albuma imao sam dosta drugih bendova, dosta sam svirao. Bili su to BG5, Butik...

Jednom si prilikom rekao da si dzitru provalio tako sto si je dugo ceprkao, dok nije sama prosvirala...

Jeste. Tako se to otprilike i desilo. Zapamtio sam taj momenat, znam gde sam se nalazio u tom trenutku. Ljudima je to cudno, meni nije...

Kakav je osjecaj kad ti se desi takav momenat?

Znas kako, mora svaki momenat da bude tvoj. To se uci. U stvari, to mora da ti bude dato od Boga. Nema sta. Ali, postoji nesto sto se i uci, u smislu da umes da eliminises neke stvari koje te ometaju. Da budes u visokoj koncentraciji i sabran svo vreme tokom svirke. Tog krenutka kad se popnem na stejdz, nesto jednostavno prostruji kroz mene i krece prica. Tad covek svira. A ostalo je ponavljanje. Kad ponovis, vise ne sviras. Tako to dozivljavam. Svaki koncert je jos jedna nova prica. Ima svoj uvod, zamotavanje i na kraju razradu.

Dal se sjecas prve svirke Brejkersa? Bili ste predgrupa Fiftiesima i svirali ste 45 minuta, sto je bio ogroman tajming za predgrupu i to posebno za prvi nastup benda ikad?

To je zaista bilo zapanjujuce. U to vreme je postojala scena u Dadovu i uopste, dosta se sviralo po Beogradu. Ali, opet se nesto trazilo. Svi su trazili izlaz u neku novu muziku, kao, sta bi bilo zanimljivo jos svirati... Novi talas, jelte, zapao je u klise, ispraznila se pocetna energija i postavila se dilema kao, sta dalje? A mi smo vezbali par meseci pred taj nastup.

U glavnom, nismo ni znali kako zvucimo do te svirke, jer obicno smo svirali u kucnim uslovima, sto manje odvaljeni u Manzanerinom stanu u Bloku 45. I tad u Dadovu smo se prvi put stvarno odvalili i zasvirali. Prvi put si pred publikom i to je to! Sami smo sebe potpuno iznenadili! Samo se secam da je istog trenutka krenula energija, dobar osecaj medju nama, nasta je publika reagovala neverovatno! Bio sam sokiran, pitao sam se kako je to bilo moguce...

Izmedju ostalog, tu je bila prisutna i prva punk ekipa koja se skupljala u parkicu iza SKC-a i koja je znala Caneta jos iz Radnicke Kontrole. Bio je sa njima u ekipi. Sve je to uticalo da se citava atmosfera pretvori u opstu, veliku sutku. Sto je najvaznije, od tada smo samo nadogradjivali filing koji smo na prvoj svirci uspostavili.

Kasnije si snimao i neku muziku za film?

Da... I to je davno bilo. Bas bi to voleo da imam. Moram da nadjem negde da je narezem...

Dal se sjecas Riki Rifa?

I to je isto bilo davno... Na Kojinoj prvoj ploci. Taman sam bio dosao iz vojske, kao da sam pao s Marsa, kad me Koja zvao da se nadjemo u gradu. Kao, krece u studio, snima plocu. Bilo je to vreme nastanka Discipline Kicme. Iz tog perioda datira i pseudonim Riki Rif. Bilo je to tad i nikad vise. Mada, i danas srecem ljude iz tog vremena koji me ponekad zovnu Riki Rif.

Kroz bend je svih ovih godina proslo dosta muzicara. Koja ti je postava ostala najupectljivija?

U svakoj postavi je bilo jako dobrih trenutaka, poneki jako dobar koncert ili snimljena stvar... Ali recimo, ta prva postava je zaista nesto posebno. Kad god pomislim na Brejkerse, setim se te postave. Ili, postava u kojoj je svirao Dime Todorovski Mune, nas basista koji je, ako se ne varam, u bend dosao 1985. godine, kad smo ponovo poceli da sviramo. Dok nije otisao, Mune je bio stub benda i mislim da nije bilo njega, sto posto bi se raspali.

Tih godina, u periodu od 87- 89. poceli smo puno da sviramo, zaradjujemo novac i tu je krenulo SVASTA da se desava. Zestoka destrukcija. Ne znam sta bi bilo da nije bilo Muneta, koji je bio veoma na zemlji i velikog srca, u svakom trenutku spreman da pomogne i da nas drzi na okupu. On je organizovao svirke, vodio racuna o opremi... Sve je radio.

U tom smislu, poseban segment price je odnos izmedju Caneta i tebe. Vas dvojica se stalno kosite, ali ne mozete jedan bez drugog?

Ma kosimo se, stalno je tako. Ali, istina je da nekako najbolje funkcionisemo zajedno. E sad, moze tu svasta da se prica. Sto se mene tice, uvek sam bio u fazonu da je najzanimljivije kada vise ljudi pravi nesto. Kad se stvori vrsta zajednice koja moze da pravi dobre i neocekivane stvari, da se desava muzika. Muzika je nesto plemenito. Muzika mora da izadje iz srca, iz duse...

E sad opet, postoje autori koji su isto tako, sami po sebi genijalni. Ali, nikad se nije desilo to da bi neki veliki autor bio sam sebi dovoljan. Obicno su se najveci autori trudili da sto vise eksperimentisu, sviraju sa drugim ljudima, slusaju druge ljude...

Ali Cane tebe nije slusao. Na pocetku te uopste nije htio u bendu, kao, tripovao je da smaras sa solazama?

Dobro, Cane je tad bio klinac... Nas cetvorica smo bili cetiri potpuno razlicite licnosti. Ali, spajala nas je ljubav prema muzici i zelja da napravimo nesto sto je dobro, cime bi mogli da budemo, jelte, ponosni. A Cane, takav je kakav je. To je stvar temperamenta, znas. Ali, svi smo tad bili klinci i takvo nesto je bilo potpuno normalno... Ko sto je meni smetalo sto se neko dere bez veze, sto se folira i ponasa na bini onako kako je to negde video, znas... Ali, to su normalno, decije bolesti... Sve to mora da se prevazidje da bi se napravila muzika.

Nedugo nakon treceg albuma, usljedio je rat i raspad drzave, sto se nekako podudarilo sa kriticnim vrhuncem popularnosti benda tih godina. Nakon toga, dugo vas nije bilo?

Pa sve je to bilo povezano sa opstim desavanjima u zemlji. Mislim, zemlja se raspala, a mi smo se, sto bi se reklo- nasli u nebranom grozdju. Niko nije znao sta ce da se desi. Bile su to veoma napete godine. Ali, u stvari, sve je nekako funkcionisalo do cetvrte ploce Kiselo i slatko. Cim je poceo rat, normalno, mnogo se manje sviralo, ali smo uspeli da napravimo tu plocu. Dugo smo je snimali. Ali, uspeli smo da napravimo dosta dobar album. Medjutim, posle toga se Cane razboleo, krenula su dalja zivotna iskusenja...

Gdje nakon svega, vidis Brejkerse u danasnjoj rokenrol prici?

Sta znam... Meni je vazna tacka odakle se to posmatra. Svo vreme vidim to na isti nacin. Zanima me da sviram, da radim to sto volim. To je jedini nacin na koji mogu da pricam o tome. I pokazalo se, cim se interes gubi, toliko da neko zeli i dalje da ostane u prici zbog nekih drugih stvari, to se odrazi na delu.

Zapravo, postoji tu jedna druga stvar. Ako se nesto dobro desi, pojavi se dobar bend i napravi u pocetku lepu i zanimljivu muziku, pa mu to uspe jos par puta, prelezi male boginje, onda se polako prikrada mogucnost da se ostane na tom nivou. Da se klise nekako privuce, a da ni ne provalis, znas. I onda ostanes zakljucan! A to bi morao da oseti svaki covek koji se iskreno bavi muzikom, koji je zivotno posvecen tome. Klise caruje tamo gde je stand, gde je robno- novcana ramena. Tu je klise najzahvalniji od svega. Ali, takvi ljudi od toga ne pate. I sva ova najslusanija muzika, da je uslovno nazovemo mejnstrim, mada nema veze s tim, jeste upravo to.

A "Gramzivost i pohlepa" su privukli prilicnu paznju?

Jeste, jeste. Ne mogu sad da hvalim svoju plocu, sto je normalno, ali ni da je kudim previse. Nadam se da to ne ocekujes od mene. Prica je aktuelna covece, kao i uvek. Zivo je! Tumaciti to filozofski, bespredmetno je. Jednostavno, tako je sada. Bog nam je dao jos uvek dovoljno svega, da sve vidimo. Postoji taj periskop u nama i jos uvek se vrti.

Koliko je taj persikop kod tebe otvoren? Koliko te je zivotno iskustvo nakon sto si povjerovao u Boga promjenilo, tvoj odnos prema dzitri, svirci?

Znas kako, to je veoma licna prica. I to je izuzetno bitna prica za svakog coveka u zivotu. Ali, obzirom da je to licna prica, ne volim o tome mnogo da pricam osim sa prijateljima, sa kojima inace delim svoju bliskost. Ali, u svakom slucaju mogu da kazem- od toga trenutka kad sam zaista poverovao, kad sam se osvedocio u to, sve mi se potpuno promenilo. Od tada sam prosao raznorazne periode i svo vreme ih prozivljavam. Kako ce biti dalje, nemam pojma. Hvala Bogu na svemu i za sada, za ovo sto sam u ovom trenutku ovde i pricam sa tobom, sto sam jos uvek ziv, koliko toliko zdrav. I za sve ostalo.

Posle svega, ovo mi je vazna stvar i dalje. Negde je dozivljavam kao veliku stvar, bez pretencioznosti. Velika je za mene licno. Na stranu kako to drugi dozivljavaju. I hvala Bogu za to. Naravno, sad imam tu mogucnost da stvari posmatram kroz mnogo siru perspektivu, nego sto je bio slucaj dok mi se to nije desilo, dok sam bio jednostavno zaokupljen samo samim sobom, dok se sve manje vise vrtelo oko toga...