Iz stampe
 
15.02.2003. 'Danas'

Registracija patnje na putu do radosti

Zoran Kostic Cane, frontmen "Partibrejkersa", povodom novog albuma "Gramzivost i pohlepa", izmedju Hendriksa i Karadjordja

Razgovarao: Zoran Panovic

Gde je ljubav, tu je drugo gledanje na svet: Cane
Hvala na pitanju, "Partibrejkersi" su odlicno. Cak, nikad bolje. Naravno, to se i dalje ne moze reci za drustveni ambijent maticne zemlje rokenrol benda - institucije - cije je ime vremenom postalo lozinka samooslobadjanja, a njihovi koncerti i albumi kolateralni cin samospoznaje. I dalje nisu mejnstrim, jer to sto oni rade u ovoj zemlji grotesknosti i tragicnosti izgleda da jos dugo nece biti "glavna struja". Preslusavajuci novi "Partibrejkers" album "Gramzivost i pohlepa" (HI - FI Centar), na trenutak pomislite da se radi o "best of" kolekciji, kompilaciji najboljih pesama. Ogoljeno do monumenta, sa karakteristicnim rifovskim kanonadama, ali i pomalo neocekivanim melanholicnim koridorima. Muzicki, tekstualno i dizajnerski, ovo je definitivno najbolji album "Brejkersa". Tri godine su radili na njemu. Sumiranje i zumiranje, metiljavost i razmetljivost, malo para - puno lesinara.
Licemerje lepi se po svima. Mnostvo domicilnih lajt - motiva. I naravno ljubav, odnosno potraga za njom. Zelja da konacno svane.

U jednoj poslasticarnici u Zrenjaninu (gradu u kome zivi), Zorana Kostica Caneta, pevaca benda, pitamo da li je ocekivao pre deceniju i kusur godina da ce bas "Partibrejkrersi" ostati na braniku....?
- Na braniku blatobrana? - odgovara nam kontrapitanjem dok narucuje bozu. "Pijete li i vi bozu? Valjda je jos ima u Beogradu?" Deluje prilicno kontemplativno. Harizmu frontmena potvrdio je i nedavno na koncertnoj promociji novog albuma u zemunskom klubu "Grad".

Omot je "transparentan": Kajle, obesni hedonizam, kao neka nasa brutalna "Slika Dorijana Greja" metastazirana tokom poslednjih desetak godina. Tu je i dvostruki "tattoo": Na jednom ramenu Karadjordje, na drugom Hendriks?
- Jedna devojka kada je uzela omot lepo je primetila: "Jelí i i ovo od istoka do zapada?" Omot je moja ideja, ali sama ta kombinacija Karadjordja i Hendriksa nije moja vec jednog mog ortaka koji je spletom okolnosti imao veliku mladost i dopadao zatvora zbog svoje lude glave ili sudbe. On je imao to. I Sida Visiza, takodje. Ovaj tip sto je slikan za omot inace je posten covek, porodica i to. Ovako je samo "dizajniran". Omot pokazuje put od vitamina do skroba. Srbija naseg doba. Lice i nalicje.

Stari je stereotip koji rokenrol poistovecuje sa okultnim, a i sami bendovi cesto potenciraju to u svojoj ikonografiji, pomalo parodirajuci i okultno, kao sto ovdasnje turbo - folk zvezde od pravoslavlja prave estradu. Kod vas, bar se cini, religioznost ("Oce nas" tetoviran na ledjima "Dorijna Greja") izgleda prilicno iskreno, ne kao deo novog imidza. Tu mislim i na otkrivanje rokerskih potencijala vladike Nikolaja?
- Nasi motivi su jasni: Ljubav. Gde je ona, tu je i drugo gledanje na svet. Zasto coveku koji peva ili svira u rokenrol bendu zabranjuju pravo da veruje u nesto? Kapiras, nije to agitacija vec najiskreniji i najdublji opis svog dozivljaja, svesnosti da su nas vera i sam Bog spasli. Bog nam je uvek davao sansu. Mogli smo da skoncamo jos pet puta pre ovog razgovora. Ne mogu da pristajem na to da mi neko uskracuje mogucnost spasenja. Ovde coveka cene po tome ako propadne, pa mu onda prilepe onu totalno laznu etiketu: E, kao bio je dobar tip, a niko mu ne pomaze za zivota. Deklarativan zivot se svodi samo na deklarativan zivot. Nikada nismo zeleli da budemo u nekoj pop selekciji. Sustina je u tome da vidis kako pesme mogu da traju, da ne budu smesne, da ne izgube od onog svog vitaliteta, od one svoje istine i aktuelnosti.
Vazno je da nam neko ne kaze: "Ej, hvatate na staru pricu, na staru slavu!" Mi moramo imati opravdanost postojanja.

Stice se utisak da u karijeri niste pravili preterane kompromise i ustupke?
- Ceo svestan zivot se boris protiv nekih nebuloznih predloga od ljudi koji nemaju uvid u tebe. Ti predlozi, te opaske ponekad dovode do ludila. Nebulozni predlozi ti se non - stop nude kao veoma lako ostvarljivi. Znas, to su one klasicne navlakuse, podmetanja. Neki ljudi pristaju na samoobmanu, a neki ne. Dobro, svi se mi negde, mozda i igrom slucaja, samoobmanemo, upadnemo u neku zabludu i onda mislimo da je to ono pravo, da bi se na kraju prikazala sva jezivost tog privida. Retko smo snimali ploce, cuvali se ucestalosti koja nije deo naseg konteksta, nismo prepevavali tudje pesme iako su nam neke izdavacke kuce to sugerisale. Gledali smo da ne pristajemo na mnogo stosta iako smo pravili neke "ustupke", pojavljivali se u emisijima "Dozvolite da se obratimo", "Jutarnji program", levo - desno.
Cak smo imali i gostovanje u nekoj emisiji sa Bobom Stefanovicem koje bilo 700 puta reprizirano, ali opet smo bili u nekom glupom fazonu jer citava emisija je kao bila na bazi konflikta. Znas, u to vreme je bio popularan neki Arsenio Hol i ovi nasi odmah naprave kao pandan takvim emisijima. Kapiras, opanak hoce da bude mokasina. Stalno se nesto zamenjuje, a tom zamenom se opravdava stanje koje posle izbije u najgroznijem obliku. To sa ratom, na primer. Rat je samo logicna posledica onoga na sta smo voljno ili nevoljno pristajali jer mnoge one nebulozne zvake su jako lukavo proturane i svi su nasedali jer su one bile jako primamljive sa puno nekog laznog svetla. Mi smo zeleli da iz svega izadjemo sa najmanje blama, da nemamo ukus "sire publike". Kada smo izdali "Prsten" mislili smo: "Ej, kakvu smo stvar uradili, kao neki narodnjak". Ali, nije. Samo nam se cinilo.

Odakle taj utisak, da ste i posle svega, svih ploca i koncerata, nekako opet deo margine?
- Od pocetka bavljenja muzikom dobijali smo uredne packe. Publike smo uvek imali, ali diskografskim kucama ili nekim drugim "institucijama" nismo bili face od poverenja. U mladosti si kao pun sebe, znas ja kao imam neke svoje uslove, sve dok ne udjes u neke godine gde vidis da nema tvojih uslova. Dosla nova moda, novo vreme, gde je na tebi da se pomiris s tim, ali da ne izgubis svoj identitet je sve to sto mi radimo je u jakoj sprezi s nasim identitetom, citavim nasim iskazom koji mora da ima svoju autentiku. To su "Brejkersi" i cao!

Sta kazes na "Pablik Enemi" tezu da je roker onaj ko se bori protiv rezima, dok je onaj ko peva o ljubavi pop muzicar, jer za vas cesto kazu da ste "angazovan" bend?
- Reagujemo. U totalnoj smo korespodenciji sa ovim vremenom. Ali, u nekom nasem formatu. Ne mogu ja da pevam ljubavnu pesmu dok je u meni i oko mene neko sranje. Mi, u principu, imamo mnogo ljubavnih tema, ali taj odnos prema ljubavi je protkan kroz trenutak neke spoznaje mesta gde zivimo. Ljubavnu pesmu, i to onu pravu, je jako tesko napraviti. Lakse je da lajes, da nesto trazis, a da ne znas ni otprilike sta nudis. Verovatno sto smo stariji vise cemo ljubavnih pesama da pravimo. Kao na ovoj ploci.

Gotovo nikada niste eksplicitni, ne prozivate poimence, a opet postizete efekat, i to sa dosta ironije?
- Znas koja je fora? To je registracija patnje na putu do radosti. Nema radosti bez patnje. To ti je kao ogledalo i odraz. Radi se o tome da sve teskoce moras da prihvatis sa nekom dozom humora koji sluzi kao otklon. Ne smes dozvoliti da te nevolje uvuku u gnev, srdzbu i da tvoja poezija i istupanja budu samo srdzbeni, samo komentar i nista vise. Kapiras? Ovo su neka trvenja, vanvremenska, i mi hocemo da ih prikazemo. Zamisli da imas pesmu sa imenima i ta pesma traje dok ta imena postoje. Godinama naucis kako da docekas nevolje. Besomucna borba nigde ne vodi sem ka samounistenju. Verovatno bi imali zescih problema da se ne bavimo muzkom, tom zivotnom terapeutikom. Ona nam je data da se spasimo.

Sto si stariji sve vise zvucis kao propovednik?
- Uz sve jalovine koje ispiramo ostaje saznanje kao zlatno grumence. Svi se menjamo u svojoj nepromenjivosti. O tome se radi. Ma kakav propovednik.

Ocigledno da si imao trenutak prosvetljenja ili bar lucidnosti?
- Vazno je imati kontakt sa ljudima, drzati im paznju. To nije stvar bine, mocnih razglasa, pojacala. Ne, vazna je paznja. Kada osetis da imas energiju koja moze da proizvodi kontakt.

Znaci neka vrsta medijuma, pre nego propovednika?
- Nisam ni medijum, ni propovednik. Jednostavno, vazno je da mozes da se obratis. To je unikatan trenutak, kao za vreme naseg zaceca. To su energije koje su se tog trenutka samo u nama skupile. One nijanse koje odredjuju nase karaktere.

Prostije receno to znaci da ste bili i ostali dobar koncertni bend, lisen nepotrebne ornamentike, misionarstva i utopizma?
- Mnogo ljudi je objavljivalo dobre ploce ali nisu mogli da skupe ljude na koncertu. Mi smo mogli. Cak i u nasj haoticnoj karijeri. Napravimo 50 plakata, oblepimo, i ljudi dodju. Na "Brejkersima" uvek je bilo ljudi. Hvala ljudima. Naravno, mi smo uvek morali da se drzimo nase zvake. Jedan je pravi putic, a uvek na tom pravom puticu postoje i stranputice, levo - desno. To su one metamorfoze koje neko dozivljava u rasponu svoje karijere. Svasta mu se fura. Misija, na primer. Kao mi nosimo vatru. To su gluposti. Znas, ljudi nasedaju. Mitomanija, iluzija. Dobro, neke slatke iluzije treba da ostanu da s njima lakse podnesemo nepremostive teskoce jer sto bi se reklo mi smo u unapred izgubljenoj borbi posto je ovo zemlja narodne muzike. Nasi zivoti pripadaju proslosti. Nesto kao major Gavrilovic i odbrana Beograda. To je tako.
Duh tolerancije i slobode koji nosi muzika ostao je svih ovih godina u ljudima i nije mogao da bude iskorenjen.