Cane: Lanac straha nema ko da prekine

Stalno neko lobiranje, ljudi se i dalje dele na grupe koje jedna drugu brane, ne od drugih, nego brane sopstvene neistine. Živimo u vremenu modifikovanih laži kada se sve predstavlja onako kako nije

Razgovarao: Milorad Pavlovic

Nedavno se na novouspostavljenom rok tržištu pojavilo još jedno izdanje - ponovo posredstvom „Haj faj centra“; reč je o novom albumu „Gramzivost i pohlepa“, grupe „Partibrejkers“. Nakon što se i bukvalno, operacijom, oslobodio zla u sebi, i duhovnog preporoda iskazanog učešćem na snimanju albuma koji je pokušavao da pomiri dve naizgled udaljene estetike, pravoslavlje i rokenrol,(„Pesme sa Istoka i Zapada“),kao i mnogih kompilacija, Zoran Kostić Cane ponovo iz svojih kreativnih katakombi vrši „direktan prenos“ naše stvarnosti osobenim jezikom i prepoznatljivom rokenrol energijom čiji su sinonim „Brejkersi“, bukvalno od prvog pojavljivanja na sceni pre dvadeset godina, postali. Kao što je 1992. kao frontmen ad hok stvorenog „Rimtutituki benda“ upozoravao ljude da se okanu već pripremljenog rata u numeri „Slušaj vamo“, tako i danas ukazuje na otuđeno, bezglavo posleratno društvo koje je srozalo sve vrednosti.

- Većeg odjeka nije bilo jer je i smrdljivom delu naroda prvo ulazilo u uši naše zezanje sa rimama „pucaj-tucaj“, „puzim - guzim“ i sl. Njima je tekst bio odvratniji od porušenih gradova, raseljenih ljudi, pobijene dece…zapazili su totalno nebitne stvari. Oko svih takvih, mirovnih inicijativa malo je bilo onih koji su to radili sa svešću, mnogi su se samo „kešali“, znaš, da se malo ogrebu. Rokeri su tada došli u kontradiktornu situaciju da oni koji ne znaju šta hoće sa sobom moraju da se bave „istorijskim stvarima“ - spasavaju obraz jednog bezobraznog naroda. Bili smo sami na brisanom prostoru, hrabri, jer smo se borili protiv kolektivnog kukavičluka.

- Ne, ne, ne, nije bilo nikakve dozvole, niti smo je tražili. Išli smo na to da nas pohapse. Ovo društvo zapravo i ne funkcioniše na zabranama. Ovde sve zabrane dolaze od samih ljudi. Kao, čuli smo od „pokvarenih telefona“ da… ovde niko ne kaže: ej, ne može to da se radi, ma, ovde su ljudi- odvratnjikavi. Ne odvratni, nego baš takvi. Sama njihova nesvest šalje im zabrane i oni ih onda šire putem, šatro, pouzdanih informacija ili tzv. gluvih telefona. Te autocenzure su čudo. Više je sad zabrana nego u vreme „onog tipa“. Ali je akcija bila prelepa i pored svih koji su tada bili na kamionu a kojima tamo nije bilo mesto.

- Uperio je pištolj u mene i rekao: „Ja sam zbog takvih morao da napustim Zagreb“. Da, bila je to scena iz 1992. ali nije me ona inspirisala. Valjda me je inspirisala želja za borbu protiv gluposti, nesvesti i zla. Ovo je zemlja očajnih ljudi, ovde đavo i ne mora da seje. Samo dolazi po berbu svoju. Zato mi je drago da i dalje viđam poruke iz te pesme po zidovima zgrada kao grafite, ono - „ispod šlema mozga nema“. Znaš, sve je to nastalo iz zezanja. Pokojni Čavke i ja smo znali da ne možeš pobeći od nečeg što je tu, sveprisutno. Oko nas su se okupili i drugi, okrenuli se sebi, jedino tako mogli smo da se odbranimo od dezintegracije koja je zavladala… Oduvek sam bio izdvojen, čovek sa strane, autsajder svestan da je nemoguće spasiti kolektiv. Spasava se pojedinac. Zato zlo i živi u većini, a dobro samo u nekima. Naslov novog albuma govori o težnji da se samoobmanjujemo. Živimo u „uopštenom“ vremenu kada se bilo kakav identitet gubi. Stalno neko lobiranje, ljudi se i dalje dele na grupe koje jedna drugu brane, ne od drugih, nego brane sopstvene neistine. Živimo u vremenu modifikovanih laži kada se sve predstavlja onako kako nije. Sitan interes nas ponižava na svakom koraku.

- Zamajavamo se i dalje, mada ovo je sada drugi narod. Najbolji su se iselili a došli su neki drugi. Ti jadni ljudi, oni su poslednji došli a oni koji je trebalo da odu poslednji, došli su prvi. Ovo je frka koja će da traje ceo život. Taj komunizam nas je činio agresivnim svojom ideologijom. Pank je bio odgovor na sveopštu socijalističku depresiju u kojoj ti je sve jako određeno. Da li hoćeš da slušaš, da li hoćeš da budeš protiv sebe, da li, bre, na kraju krajeva, hoćeš da se prodaš? Evo, da bih opstao, moram velike kompromise da radim. U sopstvenoj grupi. Ni ja ne mogu, ipak, a hteo bih da se otkačim, da se oslobodim svih stega, svih gluposti, svih onih koji, ne da ne mogu da nas prate, nego nas još potežu za ruku, zbog kojih moramo da zastajemo, menjamo pravce. Stalno se pitam da li su „Partibrejskersi“ potrebni ovom tržištu? Da li neko još sluša takvu muziku? I znaš, stalno se iznenadim kad klinci kažu - pa da, slušamo, to je ono, Jova Jovanović Zmaj.

- Beograd je pervetrirtan, toliko uvrnut i čini mi se bez stvarnog života. Više se i ne sećam onoga što je u Beogradu postojalo do 1983. kad počinje propast. Ne samo da su „oni“ osvojili Beograd nego su im nazovi Beograđani otvorili vrata. E, kad su otvorili vrata onda su i sami morali i da izađu. Protest rokera u ranoj fazi ratne histerije desio se samo na trenutak i u ne tako širokom delu populacije, baš kao i kad je reč o zenitističkom pokretu ili o nadrealistima, nekad. Deset, petnaest, dvadeset ljudi koji nešto kapiraju na relativno uskom prostoru pa to počne da izgleda kao deo stvarnosti. Nema više života u ovom gradu. Sve je tako podeljeno- gramzivost i pohlepa vladaju. Uzmi, potroši i odbaci!