| 03.11.2002 'Dnevnik' |
Cane: Sve odumire u ovoj bestragiji Kao kulise davno izgubljenog naroda. Kao da je vetar dunuo i očistio sve iz grada. Nikog nema. Tu žive ljudi otrovani dosadom. Bilo, pa šta? Volim ja tu ravnicu. Hod po morskom dnu. Pa to nebo Razgovarala: Angelina Arbutović Zoran Kostić Cane je osnovao muzičku grupu “Partibrejkers”
1982. godine s gitaristima Nebojšom Antonijevićem i LJubišom
Konstandinovićem, te bubnjarom Goranom Bulatovićem. Postava se menjala,
ali su Cane i Anton ostali i evo iza njih su dvadeset godina zajedničkog
delovanja, mnogi koncerti, provokativni i mirotvorački, kao i mnogi
albumi. Malo je onih kojima nije ušao u uši brzi ritam, “prašenje”
prepoznatljive gitare i eksplozivan, energičan, žustar način Canetove
interpretacije, pamtljiv i za poklonike drugih vrsta muzike bar po “Hoću
da znam kuda vodi ovaj put” ili “Rođen loš“. “Da li sam to ja?” ili “Ne
želim da živim hiljadu godina”, “Mogla si da budeš moja a nisi htela”
odličan su deo muzičkog opusa koji osim ličnih tema koje jezgrovito
odslikavaju težnje više generacija obuhvata i egzistencijalistička i
socijalna pitanja. Ovih dana “Partibrejkersi” završavaju novi album
“Gramzivost i pohlepa”. Budite se, ljudi! - Nova pravila novog sveta oko nas, neosetljivost sveta. Sednu za svoje kompjutere, bore se da obore svoj lični rekord. Verovatno će biti i onih koji viču: “Budite se, ljudi! Otvarajte oči. . . “. I uvek tako u krug. Je l’ bilo nekog načina da se zaustave ti loši putevi,odlasci, smrti? Kako nije bilo nikog da pomogne? - Ne, ne mogu da stanu, čim su krenuli. Tu je najgluplje pitanje zašto veruješ u Boga. Pa ljudi ne vole da se drugi spasavaju. A kad neko umre, onda svi kažu: “On je bio pravi”. Kolektivna laž na delu. Znaš ko plaća sve? Oni najosetljiviji, prvi oni, a ostaju debelokošci. Bilo koji umetnik lako može da prođe put od ničega do ushićenja, ali je pitanje šta posle. Mi smo to radili na pogrešne načine, da li je bila arogancija, droga ili nešto drugo. Sve u potrazi za nekom našom istinom. Niko te ne uči šta ćeš sa svojim slabostima. Imaš sve, a nemaš ništa. Onda se posle tih ushićenja koja traju - koja te nose kao talas, izdvajaju od svih - i ljudi menjaju. Tad treba naći nekog, a gde da nađeš kad si sve zadovoljio? A stepen samovolje počinje da raste. To ti je život zatvoren samim sobom. I onda se dešavaju veliki problemi. Ego trip. Ali ja ipak ne mogu da ne pomognem, ne sebi, svima i preko svih sebi. Mnogo je pogrešnih usmerenja kod nas. Jedno od tih je i kad te neko hvali. Znaš kad ljudi hvale? Kad si najgori. Ili kad nisi to što jesi. Ali šta da kažeš? Ništa. Uvek zastanu reči koje ne možeš da povratiš i ponovo da pojedeš. Postoji li model nekog zdravog življenja ovde kod nas, na Balkanu? - Ima, što da ne. To je zdrava porodica. Zdrava porodica u kojoj mora sve da bude jasno. Mi sebi visoke ciljeve zadajemo zato što i najprostije stvari ne možemo da uradimo. Pa sad šta bude. . . Tražiš nemoguće da bi dobio iole. Sve je u porodici, koja može, znaš, da te zaštiti u nekim trenucima. To su ti centrifugalne i centripetalne sile. Mladost je uvek po nekoj besramnosti i bezumnosti poznata. To su njene glavne karakteristike. Sve radiš u mladosti čega ćeš da se stidiš u starosti ako ti niko ne pokaže da može drugačije. Mnogima život ide kao gledanje unazad. To sve lepo može da se objasni i po ciframa, kad počinje frka, zašto ta 33. godina ili 23, šta ćeš da uradiš od 27. do 30. godine. Niko nam nije objasnio kako da se spasemo, kako lakše da proživimo život i, onako, lepše. A nemaš ništa, imaš samo mladost. Misliš: “Pa ona nikad neće prestati”. Do trenutka dok ne vidiš da je prestala. . . Spasavali smo obraz Mi rokeri smo ceo život živeli tako kako smo živeli, a onda smo u jednom trenutku, a da nas niko nije pitao ništa, morali da spasavamo obraz svih; mi, totalni autsajderi, neka socijala. . . Nije baš tako, samo je naš sistem vrednosti manjkav. - Jeste tako je, kako nije? Nismo mi hrabri, to je takva situacija bila. Nisam ja znao da imam toliko hrabrosti u sebi - za nas umetnike postoji samo svedočenje, šta je, kako je, i ako možeš da svedoči istinu. Gmižemo za elementarno - Teško je živeti u ovoj zemlji bez dostojanstva. Znaš koliko puta smo morali da gmižemo za nešto elementarno. Kažu, kao što je rekao moj kolega: “Ova je borba bila ispod časti. Protiv razuma. U prošlim danima osvojili smo ponos, u prošlim danima izgubili smo sve. . . “ Da li ima toga i u rokenrolu? - Pa ima, kako da nema. Znaš, to su ti i motivi koji autora otkrivaju, da li je počeo da peva zbog riba ili ne znam zbog čega. Moj početak je sasvim drugačiji. Ja sam hteo da se čujem. A ovi ljudi se ne suočavaju sa sobom. Koliko vam je vremena trebalo da napišete neke od vaših stihova? - Kao ukrštene reči, samo tražiš smisao. Najbolji su oni koji idu iz rukava. To je kad je čovek opušten i šaljiv i napiše nešto. Onda onaj pored njega kaže: “Nećeš valjda to?” Ti kažeš: “Da, to”. Jeste li lako napisali “mogla si da budeš moja a nisi htela”? - To je bila zajebancija. Kao da hoćeš nekog da imitiraš. Jer sve to, umetnost, ona nije izdvojena, ona uvek liči na nekog. To ti je kako ti možeš da predstaviš ono što si video, kako možeš da materijalizuješ utisak. Samo zajebancija. Uz mali šeretluk koji ide do rebusa. Ali mi to ne sviramo jer je seljački. Verovatno ćemo svirati kada nam karijera bude u padu. . . Mnoge ljude vaše pesme vraćaju u mladost. - Nekad pomislim da nikad nisam bio mlad. Stalno, bre, neke matore i teške misli. Da sam toliko razmišljao o ribama ili se posvetio ne znam čemu ko zna šta bi bilo. . . Od ranog jutra ili od rane dobi počinješ da se hvataš u koštac sa životom ili nekim temama dok tvoja generacija ništa ne misli i zabavlja se. A sve je oko tebe neki debalans. Zato ti treba neko, ta druga strana. Mehanizam života je takav, ne možemo mi tu ništa da menjamo. |