Iz stampe
| XX.XX.2000 'Vranjske' Razno | ||
Asfalt u venama San i java Gde je onaj što je hteo mnogoOtišao je, nije rekao - zbogom Napravili smo krug, videli smo sve (»Krug«, 2000) Nikada nisam voleo zurke. Na onim retkim na kojim sam bio, nikada nisam igrao, jer imao sam svoj veliki san o zivotu koji se odvija negde drugde, daleko od jave koja se nudila. Kao tinejdzer, školske raspuste provodio sam u prestonom gradu, kod bliskih rodaka, bauljajuci na mestima gde sam nekim instiktom osećao da se okupljaju bića slična meni, mladi, asocijalni tipovi, u neskladu sa svojim društvenim okruzenjem i u potrazi za svojim velikim snom o životu koji se odvija negde drugde. Bio je to kraj sedamdesetih i početak osamdesetih. Mesta su bila sledeća: »Bezistan«, gde su se mogle kupiti majice sa likovima rokenrol ikona; parkić kod hotela »Moskva«, gde su se mogla bezbrižno hvatati zjala po ceo bogovetni dan; plato ispred Filozofskog fakulteta, na kome su se prodavali kultni polovni stripovi poput Alana Forda, Asteriksa, Taličnog Toma i Betmena, kao i knjige kultnih pisaca tog vremana; i letnja scena SKC-a, gde je upravo nastajao novi talas srpskog rokenrola. Mnogo godina kasnije saznaću da su svoje tinejdzerske dane trošili na istim mestima i u isto vreme momci koji takođe nikada nisu igrali na žurkama. Upoznali smo se tek početkom devedesetih, na drugom mestu i u drugačijim ulogama. Oni kao glasnogovornici generacije koja nikada nije dosanjala svoj veliki san o životu koji se živi negde drugde, a sve po firmom Zurkolomci (Partibrejkers), a ja kao zapisničar generacije koja nikada nije dosanjala svoj veliki san o..., znate već o čemu. Buntovnici bez razloga, kako glasi opšte mesto onih koji nikada nisu kapirali rokenrol, najzad su bili na okupu. Pričali smo, a o čemu drugom, o velikom snu. I to sa kakvom radošću. Boze, još uvek se najezim kada se toga setim. Večiti klinci sa maskom odraslih ljudi. Koliko su samo planova imali i sa kolikim entuzijazmom su pricali o tome! A onda se na javi desila velika zurka, u kojoj su zabavu i njima i nama uništili neki drugi zurkolomci, bez srca i duše. Politiari su tada govorili o slavi, stari o neminovnosti odbrane praiskonskih zaveta, a vojnici su jedino hteli da idu kuci. Sve u svemu, bio je to rat kao i svaki drugi gde jedini pobednici, kao i uvek, bili samo grobari. A snovi, zajedno sa zivotima mnogih mladih ljudi, nestali su zauvek. Kao da ih nikada nije ni bilo. Ni njih, ni snova. Ostala je samo zlokobna java. Ti možeš da spavaš ceo dan i noć Ti možeš da sanjaš da ćeš obojiti noć . . . Ljudi žive pod zemljom vlada očaj i muk (»Molitva«, 1994) Bilo je to ‘94, kada su Žurkolomci izdali album (a ne zemlju) sa antologijskom generacijskom molitvom svih nas sa velikim snom o životu koji se... Sreli smo se maja te godine na jednom njihovom koncertu. Opet smo dugo pričali o velikom snu, koji se nije smanjivao, bez obzira na protekle godine i kratko vreme koje su proveli u inostranstvu. Avgusta sledeće godine gomila nas sa velikim pohrlila je u Budimpeštu na koncert Rolingstonsa. Bili su i oni.Nismo tada pričali, jer upravo smo prisustvovali otelotvorenju delića našeg sna na javi. A na povratku kući, dok smo bili puni utisaka i pomisli da naš san ipak može biti dosanjan, desilo se još jedno veliko buđenje: nepregledna kolona obeskućenih izbeglica. Nastalo je ledeno doba našeg velikog sna. Niko ne igra, niko ne diše I niko nikog ne voli više Pozdrav usnulom potomstvu (»Ledeno doba«, 1997) Bilo je to još jedno veliko ni nazad ni napred, i još jedno veliko razočarenje, i još jedno: a šta dalje i dokle, bre, sve iz početka. Živim u granicama krajnjih mogućnosti Okrenut ka sjajnijoj budućnosti koje nemam Pravim se lud da bih preživeo (»Sjajnija budućnost«, 1997) Neposredno pre onog neviđeno ludog rata »sami protiv svih«, Cane, glavni žurkolomac, svoj spokoj je pokušao da pronađe u miru kosovskih manastira. Posle, najblaže rečeno, burnog života, pravoslavlje mu je pomoglo da smogne snage i iščupa se iz kandži »loših navika«. Mogao je konačno da mirne duše podvuče životnu crtu i okrene se potpuno sebi, jer može se živeti 1000 godina i ostati na početku. A nekad je dovoljan samo jedan poziv, koji može promeniti sve, baš kao u prvom hitu Žurkolomaca. I tu se krug zatvara. Cane je pronašao svoju životnu ljubav u pitomom panonskom Zrenjaninu, koji, treba li reći, ubrzo postaje novi centar srpskog rokenrola, nastavivši da živi svoje pesme, jer na kraju balade svi veliki sanjači svoj san pretvore u javu. Aktuelna kompilacija Žurkolomaca »San i java« najbolji je dokaz tome. A ja? Ja sam nastavio, kao što vidite, da pišem rok eseje i uveliko učim mog malog Rastka veštini sanjanja velikog sna. Kroz glavu mi prolazi život sav Šta sam još mogao da dam Da li sam to ja ili odsjaj moga gašenja. (»Da li sam to ja«, 2000) Nebojša Cvetković Wiatt |
||