Isti, poseban, slobodan, samo svoj

Na Dan Republike, 29. novembra 1979, Cane je predvodeći grupu "Kopilad" nastupio na pank maskenbalu u zemunskom "Pinkiju", čime je počela jedna velika priča

"Mi smo od ranih dana provalili da nešto postoji, da se naš nastup, naše obraćanje ljudima, naš komentar, razlikuju. Ne da smo mi to svesno hteli da uradimo, nego nam se prvo tako sviđalo da bude, a onda smo provalili da to ostaje zauvek. Tako da nema nešto puno gledanja unazad. Samo ono, dok prolazim, malo pogledam, stresem se i palim napred. Dobijamo, mogu da garantujem da dobijamo, uz božju pomoć."

Ovako danas o sebi i svom bendu govori Zoran Kostić Cane, polovina okosnice Partibrejkersa, po mnogima najbolje grupe na ovim prostorima. Rođen je 1964, u porodici koja vuče korene iz južne Srbije (s očeve) i zapadnih srpskih krajeva (s majčine strane). Retko ko na ovim prostorima među precima nema nekog ustanika, hajduka ili revolucionara, ali su zaista retki oni koji se mogu pohvaliti da korene vuku od jednog komite s juga, i ni manje ni više nego Gavrila Principa. ("On je bio neki kevin deda-ujak ili nešto slično, znaš kako su u Bosni svi krvno vezani.")

S petnaest godina imao je prvi nastup: "Pank maskenbal u Zemunu, 29. novembra '79, grupa Kopilad, pesma se zvala 'Sprej protiv seljaci'. Slomili mi vilicu... Nema veze, što te više biju u mladosti, jači si u starosti." Bio je to prvi i jedini nastup Kopiladi, onda je bila Urbana gerila, pa Radnička kontrola.

Na velikom dvodnevnom koncertu novotalasne scene, u septembru 1981. na beogradskom stadionu Tašmajdan nastupila je Radnička kontrola i digla najveću frku, uglavnom zahvaljujući Canetu, koji je manirom koji će mu kasnije postati zaštitni znak uspeo da isprovocira i publiku i organe reda. "Bila je totalna frka, pa prekid koncerta, neredi, murija koja zabranjuje nastup, a mi izlazimo na bis. I onda ja kažem 'Ne daju nam da sviramo, pederi'! Frka opšta. Svi smo mislili 'sad ili nikad'. Nismo mi mislili da će to nešto da traje, jer nismo ništa mogli ni da planiramo tog trenutka."

Prvi nastup Partibrejkers su imali u klubu "Dadov" četvrtog oktobra 1982. kao predgrupa grupi Fifties. "Mi smo tad imali i bis i kad su izašli Fifties, ovi naši iz publike su odmah povikali na njih 'Kićo Slabinac, 'ajd' napolje!' Bili smo oduševljeni, čoveče. To je sve vreme bio sudar starog i novog, neka nova mešavina, odgovor na čitav taj šminkeraj koji je pratio 'novi talas'. Znaš, mi smo za taj prvi koncert sami napravili Antonovu gitaru. Imali smo vrat od jedne gitare, kutiju od druge, Manzanera (Goran Bulatović, bubnjar) pravio je elektroniku, a ja sam držao tu plastiku koju smo sekli testericama iz kompleta za opšte tehničko obrazovanje."

Ime benda nastalo je na osnovu Canetove "žvake", Manzanera ga je smislio, a Anton napisao. "Mi nismo znali engleski i onda je bilo kako da pišemo ime. Ostalo je ovako, nismo hteli da bude ni Partibrejkersi. Samo Partibrejkers. E, sad šta znači to. '®urkolomci?' Ne, nego čovek koji govori istinu, čovek protiv ustaljene šeme."

Nebojšu Antonijevića Antona, uz Caneta jedinog stalnog člana postave i verovatno najboljeg gitaristu Beograda, upoznao je u "drugoj priči" - kao kurira u banci. Ali, već u to vreme se znalo da on odlično svira. Jedini problem je bilo to što je Anton tri godine stariji od Caneta (druga generacija) i što je imao nešto drugačiji pogled na muziku. "To su sve vreme bili sukobi koji su se protezali godinama i godinama. Sad smo O.K. Jer, kao da smo na kraju, videli smo nešto drugo, osetili nešto drugo. Znaš, meni je kod njega mnogo toga bilo besmisleno, a on je mislio da sam ja napaljen i stalno su bile neke varnice. Znaš, on je 'jeo' gitaru, a ja sam mu govorio 'Ej, nemoj da soliraš, bre'! Ja, koji ne baratam nijednim instrumentom i ne pevam iz neke intonacije. Ja ne pevam, već pričam u ritmu, držim se te muzike."

Prva ploča: "Bili smo užasno nestrpljivi, kad ćemo da snimimo tu ploču, da odjebemo sve ove kretene oko nas. Kad ćemo da im pokažemo... Svi su onda videli da tu ima neka frka, neki ritam, neka gitara, neko pevanje koje je netipično, neko deklamovanje. Ljudi koji izgledaju kao da su izašli iz kontejnera. Mi i dalje ne izgledamo kao neki tu rokeri, sve dok se ne popnemo na binu."

U to vreme, kao uostalom i kasnije, Partibrejkers su sve radili po osećaju. "Mi tad nismo ništa razmišljali. Skidali smo se na bini, pili pivo, pušili. Nije nam bila frka da duvamo pred publikom. Nismo imali veze da to može da odvuče na nešto drugo što mi nismo želeli, jer to je bilo takvo vreme. Mi smo pričali istinu. Uzeli smo veliki teret, a nismo znali. Velika je stvar bila kad je Tito umro i to ljudi ne mogu da iskapiraju. Nije to bilo komunisti i antikomunisti. Sine, seljaci i urbani. Seljak u smislu džudža, džukela, strndža."

U junu 1985. grupu napušta Manzanera, da bi se onda, u decembru iste godine, bend raspao. "Svako je vukao na svoju stranu. Anton i ja smo sve vreme bili u nekom sukobu, a sve vreme smo pričali iste stvari. Jugoton nas je odjebao, jer je video da mi nismo baš 'profi'. Onda je Električni orgazam izdao 'Distorziju' i odneo sav taj ćar."

Orgazam je tada imao pune sale, a Brejkersa nigde. "Uvenuli pre nego što su se rascvetali", opisuje Cane. Raspad je trajao do maja naredne godine, kada je Cane u grupu doveo basistu Muneta (Dimeta Todorova), jedinog člana benda koji je pored Caneta i Antona izdržao nešto duže (šest godina). On je Brejkersima doneo neophodnu smirenost.

"Drugu ploču smo objavili za Jugodisk, a trebalo je da je objavi PGP, pa nije hteo. I onda smo svirali, svirali, svirali..." Pred kraj 1988, Partibrejkers su održali koncert u beogradskom Domu omladine, koncert koji će biti upamćen po žestokim varnicama između publike i Caneta. Na binu su gotovo sve vreme letele petarde i flaše. "Tu su oni pomislili da smo mi postali pičke, ali su se prevarili. Frka, a da nije bilo frke, mi bismo je pravili, morali bismo da je izmislimo. Znaš ono: agresijom protiv depresije. Jer, opet je bilo, e ništa se ne događa, kako mi je dosadno, dokle ću da živim. Ja nisam hteo dugo da živim, do 27. i da ništa ne ostane, da nestanu sve slike, sve fotografije, samo da ostanu te pesme. 'Hiljadu godina', to je najveća pesma osamdesetih, baš kao što je 'Hoću da znam' najveća pesma devedesetih. Drago mi je što sam ja učestvovao u tome. Možda sam neskroman, ali mi zvuči istinito."

Od 1988. do 1992. Brejkersi su neprestano radili, na radost svojih poklonika objavili i treći album, ali su stalno menjane postave (čitaj: bubnjari), pa je takav tempo neminovno doveo do pucanja nekih šavova. "Mi smo svirali, svirali, svirali, ne rešavajući neke probleme. Ti problemi su onda isplivali kad je počeo rat. Dolazi ono teško crnilo... Počinju da ti odzvanjaju pesme koje si napravio, da se vide prave slike tih pesama, prava saznanja. Bili smo loši u nekim periodima, naročito tih devedesetih godina. Mrziš to što radiš, mrziš tu publiku, sve ti je odvratno, odvratan si sam sebi. Sve što smo mogli zaprljali smo, ali smo sve vreme molili za milost."

Po mnogima najjača ploča Partibrejkersa "Kiselo i slatko" izašla je 1994. kao posledica te krize. U to vreme, Cane se teško razboleo. "Tad je umro i Milan (Mladenović). Odjednom je sve bilo kontra. Sve što nismo želeli dobili smo, a za sve što smo želeli morali smo da sačekamo. Bio sam žešće ogorčen, mislio sam da su drugi krivi."

Izbavljenje: Naredne godine Cane se krstio u crkvi sv. Petke na Kalemegdanu. Izbavljenje od bolesti, tvrdi, duguje Bogu. "Nije mogao još da me pusti. Samo me je On izvukao. Izvukao da bih ljudima govorio da misle svojom glavom, da se ne drogiraju, da veruju u srce svoje, jer u srcu živi Bog, a Bog je ljubav. Mi smo ortodoksni rokenroleri."

Priznajući da se "uspaniči" kad pročita koliko puta u intervjuima pominje Boga, Cane naglašava: "Baš zbog toga moja odgovornost mora da bude veća, da Ga ne uzimam džabe u usta, jer kakve su reči bez dela. Prazne reči i velika nedela. Mora delo da stoji iza nas, jer će nas neko nekad pitati 'ej, kakva je tvoja uloga'. Znaš kako je meni drago kad mi neko kaže da je uz 'Stoj, Džoni', napravio dete, ili da se sa ženom upoznao na našem koncertu."

Godine 1997. objavljen je peti studijski album Partibrejkersa "Ledeno doba", sigurno najmračnija ploča u njihovoj karijeri. "Ja sam pre 'Ledenog doba' bio u fazonu, 'ajde, 'oćemo da ugasimo ime, da probamo nešto drugo'. Imao sam totalno negativan stav. 'Ledeno doba' je bolna ploča. To je ploča jednog čoveka koji je pobegao sa lopate. Čoveka koji je pevao s jednom nogom u grobu. Opet, ma koliko da je ta ploča mračna, ima razrešenja."

Danas Cane tvrdi da će Brejkersi postojati dok ne umru on ili Anton. "To je nadopuna, podupiremo se kao oni ranjenici koji se vraćaju s fronta. Neko bez oka, neko bez noge... Samo da ne padnemo, da idemo dalje. Jer, kad čovek odabere svoju stranu, lakše nosi svoju ranu... Sedamnaest godina, znaš šta je sedamnaest godina. Momak koji uskoro treba da ide u vojsku i da da svoj mladi život ako treba. Treba izdržati, samo treba izdržati i sa smeškom na licu primati udarce. I ne biti zlopamtilo, jer onaj ko je zlopamtilo, on ne pušta dobro da mu uđe u pamćenje. Kad vidim šta se sve danas radi, to mi maltene daje neku snagu. Vidiš da je zbog neke gomile beznačajnosti sve nestalo, da se promenilo, da za mnoge stvari ne možeš da garantuješ. Ja entuzijazam nisam izgubio, i dalje postoji samo lično usavršavanje, pošto, i ako nemamo probe, mi sve vreme po kućama, u porodicama, gledamo da budemo bolji ljudi, onda se uključimo u pojačala, pa se iznenadimo kad vidimo da nešto novo izlazi."

VLADIMIR RADOMIROVIĆ