Zoran Kostić Cane, frontmen “Partibrejkersa”

Liše te svega i onda ličiš na lišaj

 

 Grupa „Partibrejkers“, nedavno je u izdanju „HI-FI Centra“ objavila kompilaciju najpoznatijih hitova, pod imenom „San i java“. Frontmena i vođu grupe Zorana Kostića, Caneta, pitamo kako su napravili izbor pesama za album.

 

- Birali smo one „najčuvenije“, one koje odmah možeš da nabrojiš kada te neko pita. Trudili smo se da sve bude O.K., iako ima još pesama koje su mogle da se nadu na albumu. Možda su ostavljene za „drugi krug“. Spremamo se za ljubavnu kompilaciju.

 

Da li je to najava za novi album?

 

- Već imamo materijala, dobro ide za sada, samo da je zdravlja i biće sve u redu.

 

Zbog čega album nosi ime „San i java“?

 

- Uvek kada treba da daš ime ploči, gledaš da ne bude neki glup naziv, da ima neko značenje. Mora da se provuče neka pričica. Znaš, san i java, to je sve ono što nam se događa i u snu i na javi.

 

Da li su te dve stvari povezane; snovi su lepi..?

 

- Kako kome. Ne znam da li ljudi sanjaju lepe ili loše stvari, zavisi kakve informacije primaš. Ovde su informacije grozne.

 

Srpski rokeri, koncertom u Zagrebu, prvi probijaju kulturnu blokadu; vi ste veoma omiljeni u Hrvatskoj. Da li planirate gostovanje?

 

- To je stara priča. Planiramo da odemo tamo u martu, ali prvo u istarski deo, pa ćemo onda videti. Želim mnogo sreće mojim kolegama. Naši su bendovi bolji. Samo da ne uguše sa socijalnim temama, jer dolaze iz takve sredine.

 

Koliko će se ljudi u Hrvatskoj „pronaći“ u tvojim novim pesmama, mislim na već pomenutu socijalnu priču?

 

- Da li će on da okrene glavu i kaže, meni nije tako, ne zanima me. Meni je tako. Ko želi da čuje, super. To je neki stav koji za masu ljudi znači. To je prirodan ciklus ogoljavanja sloma pravog života, nekog lišaja na nekoj steni. Liše te svega i ličiš na lišaj. Rasteš na nekoj steni zemlje domovine.

 

Nastupali ste na specifičnoj proslavi Nove godine, „tri dana pre roka“?

 

- Nama se činilo da tu ima najmanje neke politike, a i publika je bila kultivisana. To „tri dana pre roka“ je njihova priča, mi smo se samo sporazumeli. Dobro je da neko pomaže ljudima i nema političarenja. Ovde je „crna rupa“ i sve se svodi na politiku. Tog trenutka tamo je bilo najmanje politike.

 

Uvek kada se organizuju „okupljanja“ zovu rokere, koji jedva preživljavaju dane bez svetkovina?

 

- Zovu jadne, srpske rokere. Znaš, kad te vidi da još stojiš na nogama, smatra da si dobro, da i on može malo da te zajaši. Oni koji to organizuju, ti naručioci posla nisu ni prvi ni poslednji. Nekada su ljudi svirali za štafete, pa i mi. To je takvo vreme...

 

Da li je to neophodno?

 

- Da, živeći u ovom sistemu jeste. Nikog u stvari nije briga ni za koga, samo je važan trenutni interes. Moje kolege ne treba okrivljivati, mislim na neke koji nemaju direktne koristi, nije nam sjajno. Pa, valjda će sve proći, moralo bi. Zbog boljitka cele priče.

 

Zbog čega rokere kada se pojave na takvim manifestacijama napadaju da su politicki angažovani?

 

- Ma, da, ovde nema morala. Nema morala. Moral je samo moralna potreba, a pretenzija na nešto je već pretenzija na ništa. Ti ljudi dobiju neka sredstva koja mogu da im olakšaju ionako težak život. Samo neka isteče sve to, doći će nešto drugo.

 

Šta misliš o našoj rok-sceni?

 

- Veliki je uspeh da se bend održi. Znam. Stalno ti se čini da je sve propalo i onda dođe trenutak kada pomisliš, možda i nije sve tako crno. Živimo u otkrivanju nekih drugih istina, koje nismo ili na njih nismo obraćali pažnju. Ali, to što neki bend svira, da je na okupu, da voli da sluša muziku i drugačiji je od svih seljaka kojima ova zemlja obiluje, to je uspeh. Biti normalan. Istrpeti gadost, a ne biti gadan u reakciji. Znaš, to je velika stvar.

 

Da li je gadnije vreme nego kada ste vi počinjali?

 

- Ovako nikada nije bilo. Gledajući te bendove na televizijama, vidim da je O.K. Vole ljudi slobodu koju im muzika pruža, uvek ima bisera, pored sve jalovine, nađe se kamenčić veoma definisan. E, sad određivanje prema temi, ovde ima malo dobrih tema, stalno mora da se priča o nekom preživljavanju, a to je već sfera malog gušenja. Ali, sad je takvo vreme i mi smo svi njegov odraz. Uključeni smo u čitav sklop, ukoliko je loše narodu, loše je i rokenrolu. Priznali to ili ne.

 

A gde je ta snaga bunta rokenrola?

 

- Bune se neki drugi, ne znam koliko je to vezano za rokenrol, možda se rep muzika više sluša. To je agresija koja nigde neće biti kanalisana, vratiće se, pobiće nekog iz publike a i nekog od izvođača. Kako da kažem, poput odsjaja u ogledalu. Umesto da te osvetli, ono te uništi, zapali. Stvar je u tome da ovde uvek, nažalost, želja za bavljenjem nadvisuje kreativni potencijal koji svako mora da nađe u sebi. Nema zavaravanja, bedak je. Mora neka nova tema da se pronađe. Odjednom ćemo se svi probuditi.

 

Da li je nastupila kriza autora u rok muzici?

 

- S obzirom da razmišljaš o ultraegzistencijalnim stvarima, nema više tih komponenti, energije. Naraštaji su veoma strogi. Imaju merila poput, sve je lova, interes je postao sve. Sad svako potiče iz geta. U ovoj situaciji ništa ne postoji. Mladi su kivni na stare zbog toga što troše njihov život kao da je sapun. Emocije su „hevi“. Uzima se mnogo droga, puše se glupe vutre, pitanje koliko ljudi veruje u Božiju silu, u spas koji dolazi. Uvek se spašavamo preko drugog.

 

Da li je to što je Beograd preplavljen opijatima odraz depresije?

 

- Nije reč samo o Beogradu, nego o celoj Srbiji. Zamisli kad klinac ustane ujutro i zapali neku hemijsku vutru, njegov neuron se pretvori u „srburon“. Teške su situacije, kao kada pričamo mladima, a oni nas gledaju kao da izmišljamo. Ne pričamo napamet. Postoje iskustva koja su se nama dogodila. Kakav će da bude klinac koji se budi u beznađu i bedi i tako ide i da spava. Kako da se budi neki mladi organizam kad vidi da onaj ko treba da mu bude roditelj ne radi ništa, jebote, nego puši opušak svog gospodara.

 

Da li je izlaz u napuštanju zemlje?

 

- Ne znam, nema rešenja, sve je krajnje individualno. Ko misli na sutra i dalje misli i pored svega ovog danas. Ipak, je naša sudbina bolja od sudbine tih ljudi, kako god da okrenemo.

 

Zbog čega ne pevate na koncertima pesmu „Pet ispod nule“?

 

- Ta i pesma „Prsten“ su odraz nekog berićetnog perioda, bezbrižnog vremena. Sada sviramo neke druge, jer svaka pesma nosi neko svoje vreme. Uvek imamo drugačiji repertoar, da ne bi posle toliko godina dosadili. Postavlja se pitanje da li smo potrebni? Da li treba da odsviramo neku oproštajnu turnejicu i da se izgubimo? Da ne podsećamo na vreme koje je neumitno prošlo i nikada se neće vratiti. Uvek postoji grupa ljudi koja želi da im se obratiš, da promeni tvoju energiju i kreativnost. S obzirom kakvo je vreme, mi smo duboko zakopani. Ovo je nemoguća misija. Sviramo rokenrol u seljačkoj zemlji. A onda, svi traže od nas onaj prvi stav, neprihvatanja nekoga, kada se popnemo na binu, kada se uključimo i obratimo masi. To prevazilazi naše snage, ne možeš da dođeš sa svojim sranjem i da rešavaš tuđa. Možemo samo da se nadamo zajedno. Ovo je vreme modifikovanja, nenormalnih floskula koje mogu da daju privid realnog stanja, koje to nije. Neko može da te ubedi sa tri reči u nešto što nije. Takvo je vreme informacija. Grozno je kad provališ kako se mladi danas zabavljaju zbog toga što nemaju bolje. Na neki svoj način se otimaju, jer vreme prolazi. Kad se sve završi šta ćemo sa njima? Ovo je veća frka, nego što mislimo.

 

Nada GRUJIĆ