Iz štampe
 
25.3.1999. 'Vesti' Zoran Kostić Cane

Piše: Suzana S. Sudar
Juga se raspala zbog narodnjaka

- Na ovim prostorima rat su izazvali današnji narodnjaci, kao najgora smesa emocija i pogleda na svet, masna klopa, težak alkohol
- Mi među prvim pankerima na Balkanu nismo vikali "Idi brate, kolji" nego "Mir, brate, mir"
- U ovoj zemlji dostojanstvo više nikome ne treba

Muzički kritičari su jednoglasni - Partibrejkersi su danas najveća jugoslovenska rokenrol grupa. Mada u njihovoj osamnaest godina dugoj karijeri nije sve bilo posuto ružama, oni ne samo da su opstali, nego su i ostali dosledni sebi, svojoj muzici, svom načinu života. Zbog toga je trijumf Partibrejkersa isključivo njihovo vlasništvo.

Za frontmena ovog benda Zorana Kostića - Caneta čini se da bi jeftino bilo reći da je zvezda s ovdašnjih prostora. Mozda je bolje citirati klinca koji mu se, tražeći autogram u toku ovog razgovora, s divljenjem obratio: "Cane, care!".

Da li si verovao da ćeš stići ovde gde si danas?

- Ne. Nisam znao koliko će ovo da traje. A traje i traje. Verovatno zato što dajemo ono najbolje iz sebe. U nekom fazonu, čak je i nezavisno od nas. Nekoliko puta smo mislili da prekinemo, ali počelo je da nam nedostaje. Drago mi je što je moja muzika usrećila ljude, što su deca, nova pokolenja, pravljena na pesmama "Stoj Džoni", na primer.

Da li je popularnost promenila tvoj način života?

- Ovo radim od malih nogu i osećam se kao da pevam u nepoznatoj grupi. Mene svi znaju, ali ja se osećam nepoznato. Mislim da je tu moja prednost da me niko ne zadržava. Mi nismo deo estrade i uvek smo je se klonili, jer je ona i dovela do rata na ovim prostorima.

Srećni ne pišu pesme

U kom smislu?

- Odjednom su počele neke metastazirane stvari da postaju istine i poluistine. Kad ljudi dođu do neke 25, 26. godine života, maltene zaborave da se smeju. Onda počnu da slušaju narodnjake, kao najgoru smesu emocija i pogleda na svet. Mislim na ove postojeće, ne na prave narodnjake koji su naša genetska muzika. Zatim se ožene pa počnu da igraju neku ulogu "muž i žena, mačka pečena". Pa se žena ugoji i dobije dupe, a muž oćelavi i nabaci stomak, i onda nestaje ljubav. Odjednom se upitaju šta su sve mogli a nisu, jer ljudi se prepuste životarenju. Uhvati ih ta narodna muzika koja trešti, masna klopa, težak alkohol. Tako čovek počne da razmišlja stomakom, svede se na nivo životinje. To je izazvalo rat u Jugoslaviji.

Nije sve u parama

- Mladi osim besmisla droge i mraka ne dobijaju ništa. Zato moramo da pomognemo nasu braću i sestre u Srbiji koji nemaju perspektivu, ubijaju se, umiru od gladi. To je naša misija. Istovremeno je to i velika odgovornost. Nije sve u parama, iako je ovo vreme novca. Ljudi se lako prodaju za lose odštampanu naslovnu stranu. Nivo mora da se održi, a ne da se radi po sistemu "možeš da ga platiš, pa da ga mlatiš". Nije roker tip koji ima dugu kosu i pola horsa u nosu. To kad kažu roker, ostaje samo to ker, ker. Ko bi za mene ovako kad me vidi rekao da sam roker?

Kakva muzika je potrebna ljudima?

- Znam da nikome ne treba tužni pevač. Nekom klincu od 15 godina treba neki Baja da mu objasni taj put koji on prolazi. Nažalost, čovek kad je srećan ne piše pesme. On tada uživa u sreći. Može da se desi da napiše jednu srećnu pesmu, a jedna srećna pesma više vredi nego deset nesrećnih. Ljudi kad su srećni uživaju sami u njoj, u strahu da im je niko ne otme, a kad su nesrećni svoju tugu obnaroduju svima.

Da li su Partibrejkersi uspeli da promene nešto svojom muzikom?

- Mi smo se trudili, a ne znam za rezultate. Godine 1991. i na jednoj i na drugoj strani borili su se ljudi koji su slušali Partibrejkerse. To su bili dobri klinci koji su pali na tu žvaku o otadžbini i tako bili izmanipulisani. Posle svih razaranja i sranja, ništa se nije promenilo. Međutim, želja za istinom uvek hvata korene. A mi koji smo bili među prvim pankerima na Balkanskom poluostrvu, samo smo hteli da ispričamo neku drugu priču od one koja se servira u školi, kući... Tako smo došli u paradoksalnu situaciju da mi koji smo bili loši uzori, u nekom fazonu, spašavamo obraz naciji. To smo i uradili na svoj način. Nismo pričali: "Idi, brate, kolji", nego: "Mir, brate, mir". Nažalost, bilo je i drugih muzičara koji se nisu ponašali kao muzičari.

Ni dobar, ni baraba

Da li se i koliko vaša muzika vremenom promenila?

- Kako se mi menjamo, tako se menja i ona. Nismo isti kao pre deset, 15 godina. Mi smo ipak kreatori, a ne samo puki izvođači radova. Naša poslednja ploča "Ledeno doba" je više okrenuta sebi, problemima koji su se događali, malo je više "hevi", mračna. Takvo je vreme. Deset najlepših godina potrošeno je u bezumnom rasipanju. Još gore je što se neki ljudi i dalje kriju u nekoj mimikriji i što živimo u nekom vremenu modifikovanih laži, neke instant istine. Tako završe ljudi potrošačkog društva koji ne veruju u Boga, samo se vrte, vrte, vrte i ne znaju kad će da prestanu da se vrte.

Nismo dokazali dobrotu

- Stalno pričamo da smo bolji od drugih, a nismo to i dokazali. Ovaj narod koji je nekada bio veoma posvećen Bogu, okrenuo mu je leđa. Ljudi misle da su izdvojeni i da svet postoji zbog njih, a mi smo jedinke u sklopu Božjeg poretka. Od nas se očekuju dobra dela, a ne prazne reči. Prošli smo najgore, ni luk jeli ni luk mirisali, a sve se slomilo na nama. Niko nije hteo da čuje reči razuma. Svima je u trenutku pena udarila na usta, zato nam je i zemlja ostala pusta. Jugoslavija je za Srbiju bila stvar emancipacije. Srbi su u Jugi nosili italijanske cipele, a u Srbiji mogu da nose samo opanke. Nemam ništa protiv opanaka i šajkača, ali zna se gde se to nosi. Svi smo mi sa seljačkim genima, ali treba da se trudimo da budemo bolji.

Kako je tebi rokenrol pomogao?

- Da budem bolji čovek. Nisam neki žešće dobar čovek, ali nisam ni baraba. Meni sva perverzija i devijantnost ovog sveta smeta. Nekada smo hteli više i više, a sada živimo sve tiše i tiše. Ima mnogo ljudi kojih ustvari uopšte nema. Oni imaju neke funkcije, ali su mrtvi. I mi bismo to bili da se ne bavimo rokenrolom. A bez vere u Boga nikome nema spasa. Trudim se svakog dana da budem bolji čovek, da mi zivot ne pada teško, da sam srećan što sam živ.

Ima još dobrih bendova

Šta smatraš privilegijom?

- Najveća je stvar kad u ovako neslobodnom vremenu možeš da kažeš neko svoje mišljenje. Ljudi ne govore, gutaju, pucaju i onda kad žele da nešto kažu to prestane da im bude važno. Zato je velika hrabrost i velika odgovornost da se bend održi. Trudimo se da ne uzimamo mnogo mesta, jer je sada teže startovati nego što je nama bilo. U naše vreme je bilo i neke romantike, ljubavi, lepote. Danas je surova stvarnost. Međutim, u obilju ovih gluposti u kojima živimo, u kome su potopljeni naši nervni sistemi, ima neverovatno mnogo dobrih bendova koji imaju neku svoju priču. Ovaj svet može bez nas, nema nezamenljivih. A za to malo istine koju mi furamo i iza koje stojimo, spremni smo sve da damo. To je istovremeno i neki naš usud.

Srbi su u sebe zaljubljen narod

-Poslednjih nekoliko godina Cane živi u Zrenjaninu. - Našao sam ženu iz tog grada, pa smo tamo svili gnezdo. Hvala Bogu što mi je poslao ženu da ne pevam sam po svetu. Tamo ima više uslova za neki normalan život nego u Beogradu. Ovde kod nas je pritisak. Srbi su jako zaguljen narod, naročito posle ovoga što im se desilo. Ali, ma gde da živim ja sam Beogradjanin. Srećom, nije velika razdaljina između ta dva grada. Ljudi su, na žalost, zaboravili da putuju, a čim covek ne putuje, podložan je patini. A patina vodi do sporog umiranja.

Koliko te je koštala doslednost?

- Gomile živaca. Jer, ovo je zemlja gde dostojanstvo nikome ne treba. Mi sviramo rokenrol u nekoj seljačkoj zemlji gde ti se čini da to nikom ne treba, kao da opančarima prodajes imalin. Ali, čovek ne moze da pravi kompromis sa svojom ljubavlju. Bez ljubavi smo niko i ništa. Mi to uspevamo uz obilnu Božju pomoć, jer bi bez njega poklekli, pali i više se ne bi digli. I posle toliko vremena imam ljubavi prema ovom poslu. Mislim da smo i dalje po nečemu posebni, da imamo nešto što ne može da se nađe iza svakog ugla.